недеља, 25. фебруар 2018.

Gde ...

Dok se nedeljno popodne u tragovima spušta
Krećem.
Brzi korak mi puni misli.
Planovi i želje.
Ideje i prepreke.
Koračam.
Na meni toplo.
Šal i kapuljača.
Rukavice.
Gumeni đon na starim čizmama.
Tu i tamo
Redak šetač.
Poznanika nema.
Nema ni lajavih pasa
Lutalica.

Kontejner i                                        
Žena sa kesom na ramenu.
Vire plastične flaše.
Šta da joj kažem?
Kako da joj uputim osmeh?
Kako da joj darujem reč.
Ne gleda me.
Ne primećuje koračanje moje.
Ne vidi početak suze
U oku mom.

Mala sam spram nje
Snage nemam.
Tuga me steže.
Raste bol.

Gde nestade osmeh?
Gde nestade reč?
Gde su nestali ljudi?
Gde sam nestala ja?
 

среда, 21. фебруар 2018.

Sitnce mi boje život

Zagledani u daljine, potrebe i svakodnevnu trku za ko zna čim , gubimo nit lepote življenja. Nezadovoljni smo. Opterećeni.  Ne shvatamo koliko nam ona mala iskra, sitnica, mnogo znači u životu. Često nismo svesni njene veličine i tek kada vreme prođe shvatamo njenu važnost. 
Naučila sam da svaki dan u životu prihvatim kao radost, kao ono malo zrno semena   koje ima veliku snagu. Može da raste. Otuđujemo se, zatvaramo u  virtualne svetove, ne živimo stvarnost. Pokušajte da se osvrnete oko sebe. Ulovite sunčev zrak, uhvatite dlanom snežnu pahuljicu, osmehnite se prolazniku, izgovorite dobro jutro prvo samom sebi,  pa svima ostalima koji toga dana neko vreme podele s vama, koji znače sitnicu koja boji život. Podelite tuđe radosti i patnje.
S radošću sam se prijavila na Svetosavski konkurs Narodne biblioteke Njegoš u Knjaževcu.  Zašto  ne reći svoju Sitnicu koja boji život? Na moju radost i drugi su videli njenu vrednost.
Danas mi je stigla nagrada:  povelja i knjige.  Hvala organizatorima.

Ždralovi
Dogodi se da skriveno odlutam, poletim, poželim da dodirnem dugu, zakačim kraj jutarnje magle i dotaknem poslednji večernji zrak sunčevog potonuća, otputujem na krilima noćnog vetra nekuda samo njemu znanim stazama. S nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, s dušom panonskog zaboravljenog ratnika. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa. Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled mu je nekuda odlutao.
Ovih kasnih jesenjih dana slika je drugačija. Oživela je. Povratila nekadašnji sjaj. Jata sivih ždralova u svojim migracijama preleću banatsku pustoš i pronalaze odmor na slatini s jedne i tek uzoranim njivama s druge strane stare ciglane. Prostor bez ljudskog prisustva donosi im spokojstvo. Mnoga krila su spuštena. Mnogi kljunovi su podignuti ka plavetnilu velikog nebeskog prostora. Čitave kolonije se uzdižu u visine ili se spuštaju sasvim nisko i svojim dugim nogama dodiruju tlo.
Gledam. Mnogo ih je. Krupne, dugonoge ptice, vitkih vratova i samo naizgled krhkih tela stoje, poleću, sleću.  Uživaju u životu, ne žale se na svoju sudbinu putnika. Poštuju redosled i tajanstvene znake predvodnika.
Na trenutak se vraćam negde daleko u prošlost. Dete sam. Svu umešnost i snagu ulažem da uhvatim jednu pridošlicu. Kako se približim, ona poleti, poskakuje, izmiče mi iz ruku. Govori mi svojim  nerazumljivim jezikom čije znakove ne razlikujem. Opet jurim, jurim...padam i ustajem. Vijugam u svojim kretnjama. Izmiču, a htela bih samo da dodirnem sivo pero mudrosti i nepogrešivosti.
- Ti ih baš voliš?- glas me vraća u stvarnost. S osmehom na licu puštam pogled da leti unazad, da lovi sive senke koje ostaju daleko. Dodiruju ivicu ljudskog saznanja. Blagoslovene su. Boje život.



уторак, 20. фебруар 2018.

Sasvim običan dan

Da nije snega  pomešanog s kišom ne bi se čovek osećao živim.
Ovako se hladnoća uzrokovana vlagom uvukla i peče svojom moći. Sve se sklupčalo, zatvorilo iza svoja četiri zida i ćuti.  Prisutna tuga kroz vlati vlage i sete dana koji prolazi  jasno ostavlja pečeat na slučajne prolaznike. Hoda onaj ko mora.
Uhvatila me vlaga i ne pušta.
Prolazim gradom pokrivenim sivilom oblaka. Bez sjaja, bez svetla, bez slučajnog susreta i osmeha. Onako ruku zavučenih u džepove jakne, kapuljače natučene na oči, malo velike pa  mi se vidno polje suzilo, prolazim pored prodavnice hrane za životinje. Ispred ulaznih vrata mačka gricka dobijenu poslasticu. Pas mirno spava u kartonskoj kutiji u koju su vlasnici ubacili šareni džemper čiji rukav viri ispod žutog psećeg tela. Osmeh me obuzima. Radost me preplavljuje. Udruženi i osvom nemanju doma pronašli su utočište i mir.
Ima dobrih ljudi.

Žurim kući.

Naložiću peć.

Skuvaću čaj i ručak za sutra.

Rano ćemo leći.

Gledaćemo film skinut s  interneta.

Na fotografiji je Milorad, mačak koga više nema.

недеља, 18. фебруар 2018.

Нови дан

Окрени се
Погледај небо,
Не заборави фебруарско сиво.
У лету уздигнуто
До висина
Стигло чак.
Дан по дан.

Зауставих дан.
Задржах поглед.
Не дам да туга влада.
Годинама пруженим у недоглед
Држим осмех
Пријатеља знак
Цвет до цвета
Осмех до осмеха
Радост до радости.

Сутра ће нови дан.
Сутра ће светла зора.
Сутра ће бели дан.

Радости нове.

Нови дан
Распеван
Радан
Речју исписан
Погледом драгим зачињен
Оком благим обојен
И бео.
Бео.


уторак, 13. фебруар 2018.

Kako je

Kako je kada ti se dlan ohladi?
Kako je kada ti se oči pokvase
A dah zaledi?
Kako je kada zvezde ugasnu
A mesec zađe iza oblaka?
Kako je kada prva pahulja stigne u februaru,
A zemlja je zgrabi?
Kako je kada te tuga savlada,
A duša zavapi?
Kako je kada te u tami noći iskonski strah
Svojim krikom probudi?
Kako je kada se magla nad tvojom glavom pruži,
A pogled ostane prazan?
Kako je kada plač izgubljenog deteta doleti na krilima vetra,
A tvoja nemoć zavlada?
Kako je kada bol iz dubina ojača
A  snaga njegova izbriše razum?

Kako je kada ti se malom osmehnu Visine?
Kako je kada te daleki prijatelj rečju svojom podari?

Tada zasija svetlost!

недеља, 11. фебруар 2018.

Naloži peć

Naloži jače tu peć!
Vidiš da cvokoćem, sve mi se zubi udaraju jedan o drugi, svu ću im gleđ skinuti.
 Kako ću onda jesti pitaš?
 Ješću nekako sve će mi vilica trnuti! Možda bi ti  to i htela... ti želiš da budem gladan? 
Čujem, čujem gladan nisam, pa tek smo ručali!
Kao da ja ne znam tvoju politiku!
Supa nemasna, pilići u supi bledi, nema ni masti na njima!
Kao da je nisi ni jeo!
Rezanci kupovni!
Kad si ti to supu zamesila? A imaš domaćih jaja! Nemoj reći da nemaš! Pa još kad ih ne skuvaš  dovoljno! Grickam rezance kao grisine umesto da ih kao čovek srčem!
Ajd, sad, kažeš : nije ti smetalo dok si jeo!
To kažeš!
Nije, ćutim ja!
 Sve mi je dobro!
Meso, opet piletina i neke tanke šnicke u blagom sosu!
Ni ljutine, ni slanoće, kako da budem sit?
Jesi mesila  si kifle! Malo tamo, malo onamo, nisam ih ni jeo! Kažeš zašto nisi, bile su ti na stolu! Onda nisam, a sada bih! Ehej,  gde si nestala, požuri , zvoni ti mobilni telefon!
Oho, šta je to! Roštilj!
To komšinica ili komšija bili vredni, pa lepo i nama! Samo ću malo!
Zar nismo ručali opet ti?
Ručali, ali ko će roštilju da odoli!
Naloži peć, kad ti lepo kažem!
E, jedva čekam da ova zima prođe, da kupim najveću lubenicu koju mogu da ponesem. Ima da ima najmanje deset kila. Odnesem je da se rashladi u mom dubokom podrumu! Pa je hladnu stavim n a sto! 
Kad je rasečem onako sočnu i zelenu, onu što je zovu turskom, sva će kora da puca! A unutra crvena, kao vatra i jutarnje sunce! Pa kada joj sok poteče preko mojih prstiju. Ima  da kaplje!
Svuda da kaplje!
Ima da se lepi! Svuda da se lepi! 
Ima da mljackam i žvaćem da me čuje komšija preko puta! A tek muve! Lepotice crnokrile, da lete oko mene. Oko moje glave i usta da se roje i svojim krilima me hlade!
Teraću ih! One će loviti ružičaste kapi ilepiti se na njih! Krila će im otežati! Ima i komšiju da zovem.
Eh, samo da zima prođe!
Naloži tu peć!

субота, 10. фебруар 2018.

Obličje tvoje

- Kako  bih se  prometnula u obličje tvoje?
- Moje? Zašto bi ti činila tako nešto? To ne bi bila ti. To bi bio prikaz nestvarnog i izmaglice laži koja lako vara. Možda bi ti lakoverni ljudi poverovali i tvom- mom obličju videli moć ili bi te se plašili. Zavideli bi ti na snazi i sposobnosti da dodirujući ih mekotom krila oživljavaš čaroliju. Možda bi se na trenutak radovali nekom drugom liku, a možda bi u tvom preobražaju videli samo debeli sloj šminke nanet rukom profesionalca koji može promeniti lice. Da li želiš to?
- Lakokrili, kako su tvoje reči penušave kao paperje ispod krila. Ne želim to.  Poželela sam da otputujem daleko kroz vreme, da osetim ponovo prvi udah života, da se osetim sigurnom u rukama roditelja svojih,  da sa njima dočekujem večeri i jutra.
Poželela sam da se kao prvi čovek postavim tako da se izbegne prvi greh, pa da čitav život čovečanstva  bude drugačiji.
Previše je bola ovih dana. Previše se zgusnute paukove mreže nalepilo na zidove koji me okružuju i koji od mene uzimaju snagu. 
- Gledao sam te. Nisi me videla. Čučao sam iza ripstola, pa sam lako mogao da ulazim u duše svih koji su bili u prostoriji.  Da bilo je mnogo toga oko tebe. Zašto  na takvom mestu očekuješ samilost? Njihova je dužnost da je nemaju. Oni samo rade svoj posao. Lome. Nanose bol u želji da se kada se sve uzbistri  u  dobro. Telo ti se protiv  volje uvijalo i trzalo. Samo si tiho tražila pauzu. Oči su ti se punile vlagom. Setila si se dana kada je dete bilo na tvom mestu, na njegov bol i muku. Bio te je stid od sebe,  pa i od ostalih.
- Da,  samo treba mnogo snage  i moći tvoje da se kroz vijugave linije svesti  zadži reč koja bi svom snagom napolje.  Kaže viči. Kako da vičem kada me pritiska talog godina? Kada me pritiska neizgovoreni jauk svih jauka i dubokih bolova?  Da one ne postoje, da sam dete, pa da mi bude oprošten zvuk  koji bih ispustila, ovako... Zašto mi nisi dao znak, pokazao voje prisustvo?
- Zar nisam? Moja krila su bistila vazduh iznad tvoje glave. Svežina ti je davala snagu.
- Eto oprosti  za moj nemar.
- Ti ispred moga duginog oka ne možeš imati tajni. Ima tu još nečega, da li ćeš ti ili ću ja?
- Lakše će mi biti ako svojim pevajućim glasom izgovoriš ti.
- Pusti misli, neka slobodno lete, neka se reči nižu. Tvoje reči na papiru nemaju nameru vređanja. Da čuo sam. Čovek ti je zamerio što se našao negde u nekoj priči, na nekom listu koji će dosegnuti  daleko u neko vreme kada ni tebe ni njega ne bude bilo. Čitaće ljudi, poznaće neku osobinu izgubljenu davno u nekom vremenu koje neće postojati i koje će se pamtiti samo po zapisu koji si ostavila. Ustvari postoji zavidnost.
- Lakokrili, znaš da tešiš, da se moja nelagodnost izbriše i rasprši.
- Čuj, svaki čovek ima deo duše koji vredi,  Video sam mnoge porodice, mnogi su preci i potomci izmešali svoje živote u sadašnjosti ili se tajanstvenim putevima spremaju da se pojave u nekom  dolazećem životu.
Zagleda se čovek samo u sadašnjost, kao da prošlost više ne postoji, i da budućnost nikada neće doći. Da se neće jednom pojaviti neki zapis koji će razotkriti i najskrivenije tajne. Zaborave na sopstvene mane i greške. Izbrišu ih. Žive neki nestvaran život van svojih granica sa  sopstvenim nametnutim ograničenjima, a svest im ne dozvoljava bistrinu oka i uma.
U stalnom traganju za savršenom lepotom čovek nije video stavrnost. Uvek mu se nešto negde činilo boljim i većim. Uvek je negde drugde neka zvezda jače sijala, negde je mala ljubičica bila plavlja, negde je noć kraće trajala, a zora je dolazila brže. Sve je bilo bolje od onoga što je imao. Nikada zadovoljan. Nikada srećan. Čitav vek je proveo u nezadovoljstvu sopstvenosti.
- Vek? Misliš li uopšte na život ili stoleće?
- Da stoleće. Bio je dugovečan. Sam Gospod ga je stavio na tas i čekao da se vaga uravnoteži. Na kraju je morao da odustane.
Nemaš  vremena za sitne duše i istrošene reči. Znaš kako kaže Dušan Vasiljev?
,, Oh, ja sam željan zraka!
   I mleka!
   I bele jutatrnje rose!...
- Hvala Laskokrili!  Idemo u neke nove reči, u neke nove dane u neke nove radosti.
,,  Ostalo vam na čast!"

четвртак, 08. фебруар 2018.

Neću

Neću da plačem
Neću da se glasom odajem
Neću da mi tuđa praznina
Merom nemira odzvanja.

U sebi ću vikati
Tiho ću pisati.

Ostaće zapis
Ostaće slova.

Teško, lako,
Brzo , sporo
Vešto nevešto.

Svejedno.

Neću da plačem.
U sebi ću vikati
Tiho ću pisati.

понедељак, 05. фебруар 2018.

Februarski let

Zima koja nije zima,  s mirisima nedolazeće hladnoće i skrivene, pritajene toplote za doba godine,  zvučno su kroz kretnje ostarelog severca najavljivale februar.
Sunčev zrak se moćno spuštao nisko dodirujući krovove naoko zagrejanih njegovom toplotom. Iz dimnjaka se izvijala lagana linija beličastog dima , oko čijeg se izvora skupilo neobično društvo.  Kuće su se čvrsto  zbijene držale  za ruke. Samo  su im krovovi štrčali odvojeni, sa skrivenim čežnjama.  Stidljivo su se uzdizali u potrazi za toplotom koju je uspavani zrak donosio. Senke su preletale preko njih, doticale ih brzinom oblaka koje su  vetrovi u visinama pomerali. Jurile su nepravilne linije mešajući svetlo i toplotu sa senom i hladnoćom izgubljenih stradalnika.  Sve se nekako sjedinjavalo,  lako   prevrtalo i uplitalo u krila domaćih sivih golubova koji su svoja tela željno izlagali  osunčanim stranama.
Poželeh deo njihove slobode. Okrnjene, zaturene  i zaboravljene letove sivih krila. Poželeh da kliktajem pozdravim dan, da gugutom otvorim noć, da nemuštim jezikom svih ptica dodirnem tvrde duše, pa da ih onako oslobođene ponesem u visine koje mi moja krila dopuštaju.
Lako su se smenjivale lagane kretnje krila u pokušaju da se zaštite od lažnog sjaja punog meseca. Okrugao, svetao, sjajan i večno zahvalan večitom detetu Suncu, s radošću dočekanog.
Kroz gugut razaznajem, kroz lako treperenje tankih glasnih žica, prepoznajem glasove starine, istinske radosti i zahvalnosti danom životu.
Na kosoj strmini krova visoke zgrade, poređani u nekom svom redu, s krilima uvijenim tako da skrivaju brzo oko od hladnoće  s kljunom i krilom poniznosti golubovi su čekali. S radošću su pozdravili prvi svetlosni zrak, a sada s nemirima u ptičjim dušama čekaju toplotu.
 Onda naglo po komandi, predvodnik se podiže. 
Trgoh se.
 Širenje krila stvara zvuk prepoznatljiv  samo istančanom uhu. Stotine krila se šire pa poleću u lakom drhtavom šuštavom letu donoseći  samo radost.

-Eh, da si golub?
- Da bar imam tvoja krila, ako ne mogu biti golub.
- Danas sam spreman za čaroliju, ukoliko imaš  hrabrosti da je iskusiš? Smeš li da letiš sa mnom?
- Kako, kada krila nemam?
- Imam ih ja!
- Ali  nikada te nisam videla. Poznajem samo tvoje oči i krila.
- Nećeš me videti  ni sada. Pokupiću prah sa najudaljenije ugašene zvezde, raspršiću ga preko svojih krila. Nećeš  me videti.
- Lakokrili, krila moja, ponesi me!

Zaista ispod svoga tela osećala je samo toplinu i lagano iskričavo bockanje nepravilnih zrna zvezdane prašine. Kada bi je dodirnula svojim dlanom ostajali bi samo zamišljeni nevidljivi tragovi, koji su toliko malo davali, da je samo misao o njima bila dokaz da postoje.
Let je bio  nadahnuće vrhunskih slikara i pesnika. Nisu  zaostajali ni antički vajari svojim umećem. Rezak vazduh i vetar stvoren pokretanjem velikih krila su joj mrsili kosu. Februarska hladnoća se pojačala sečenjem vazduha. Podizali su se u visinu, iznad jata sivih letača. Gledala ih je svojim plavim očima. Plavo se mešalo s plavim. Onda bi se u strmom obrušavanju spuštala nošena nevidljivim leđima do  samog dodira neba i zimske usnule trave. Krovovi su se mešali sa krošnjama drveća. Grane su šuštale udarajući  se jedna o drugu i donoseći priče. Kada su se u letu  udaljili od grada smenjivale su se uzorane njive i ozelenela polja jesenas posejane pšence. Zelenelo se okruglasto lišće uljane repice,
prve koja daruje svojim žutim cvetom i koja baš  danas peva  o smenjivanju mraza i Sunca.
Plesale su divlje guske u visinama, ne obraćajući pažnju na nezvanog gosta željnog njihovog znanja. Trske su se mrsile izdižući suve glave u visinu. Kada bi ih Lakokrili u svom letu dodirnuo samo bi zevnule u čudu i nastavile tamo gde su u trenutku izgubile san.
Siva linija puta je vijugala povremeno puštajući cvene, žute ili crne metalne  bube. Sve se pretvaralo  u beskraj slika nanizanih u  neraskidiv lanac koji će zauvek nositi oko svoga vrata.  Zažmurila je i prepustila se zvucima tišine koje samo daleke visine mogu  na imaju.
Dodirnula je Nebo. Nije osetila trenutak spuštanja na zemlju, niti čas kada je Lakokrili nestao.

субота, 03. фебруар 2018.

Odsjaj svilenih niti

Početak meseca je doneo sveže odštampanu knjigu.

,,Odsjaj svilenih niti"

Njeno nastajanje je bilo postepeno zahvaljujući mnogim dobrim ljudima.
Moja porodica, prijatelji, ljudi  koji su mi svojim čitanjima davali snage da nastavim.
Pisanje počinje od reči, one se nižu, rastu, pretvaraju u priče.
Ako imate sreće i oko sebe imate mlade ljude posao je lakši.
Zahvaljujem  Andrei Beati Bicok na dobroti i rečima koje je ugradila u pogovor.
Tu  je Branislava Brandić koja je sliku na svili pretvorila u fotografiju naslovne stranice. Tu je Jelena Milošev čija me je potraga za imenom dovela do ,,Odsjaja".  Naravno, bez tima Kreativne radionice Balkan ne bih mogla.
Zahvaljujem Veselinki Stojković i Dušanu Đorđeviću na podršci.
Svila i pisana reč imaju važno mesto u mome životu. Lepo je slikati na  beloj svili, lepo je pisati na belom papiru.  Jedno bez drugoga ne mogu, stapaju se,  pružaju jedinstven odsjaj.
Kako god, nastala je nova zbirka. Ostaje da joj udahnemo krila i da poleti, da počne svoj život.