уторак, 02. јануар 2018.

Dva dana bez interneta

Šta su dva dana naspram cele godine.
Odlučila sam da dva dana izdržim bez interneta.

Posvetiću se onome što volim. Ipak tu su obaveze koje se ne mogu zanemariti. O njima neću. Tu  su, te su tu. Što se mora nije teško.

Uzimam  ram, razapinjem tanku svilu, odabiram boje...  koristilm  lepe, svetle , suncokreti se zažute kao najsjajnija novogodišnja zvezda na nebu, baš ona koju svako treba da pogleda i poželi želju u nadi da će neka viša sila uhvatiti šapatom izgovorenu ili mislima proletelu želju, pa će mekom nadljudskom magijom učiniti da se ona ostvari.
Narastale su latice i listovi, množili su se potezi četkice u rastu krupnih cvetova. Suncokretov cvet je znak dobrog raspoloženja i verovanja da ljudi nisu izgubljeni, da se okreću lepom i da prate dobro u burnim životnim prilikama i neprilikama.
Grickanje onoga što se proizvelo kroz obavze je još jedno zadovoljstvo, dakle grickaj i kada nisi gladan, pa šta je tu je praznici su tu, i dani bez inetneta zbog kojih se čini da sati sporije odmiču , a sam dan postaje duži! Red slanog, pa red slatkog. I tako dok traje, pa razmena kolača sa komšinicom, tacne samo klize na sve strane, da se sve proba i da se viškovi nekako potroše.
Tu je  i čitanje.
Neposredno pre novogodišnjih praznika posetila sam biblioteku u nameri da pronađem laki bestseler. (Iako sam sebi obećala da mi nisu potrebni!)
Mogu i da ga preporučim kao odličnu relaksaciju:
Gijom Muso ,,Devojka iz Bruklina" , radnja kao u krimi filmu, verovatno će se , ako već nije, po njemu snimati film, kako god, za dokolicu i  je savršen. Šalim se, baš dobro drži pažnju.  Naravno ostalo mi je  još nepročitanih listova, iako je kraj jasan.
S kauča na stolicu, sa stolice u fotelju pa tako u krug. Veče prvog dana  je proleteo u gledanju programa, smenjivale su se šarene slike, malo ruganja na račun drugih, na račun garderobe i frizura. No smeh je zdrav. Malo sna i  tu je drugi dan.
Najleše je dočekati kraj Novogodišnjeg bečkog koncerta i taktove Radeckog marša. Bez njega prvi januar ne bi bio to. Optimizam iz svake odsvirane note i ponos onih koji učestvuju u njegovom izvođenju. Radost bezbrojnih ruža ugrađenih dekoracije velike sale.
Tu su i Četiri skakaonice. Nikada i niko ne bi mogao da me natera na skok. Sve što mogu dobiti od mene je beskrajno divljenje i uživanje u panorami koju daju brojne kamere. Belina i čistota snega posutog preko krovova  i vitkih četinara,  blješti pa se  sama duša čovekova raspline i počinje da peva u beskrajnoj lepoti.
 S prvim večernjim zrakom krećem u laganu šetnju. Sama. Prazne kikindske ulice u svom odmoru od bučne noći tiho skrivaju svoje žitelje. Samo se beličasti dim izvija i hrli nekuda u beskrajni nebeski prostor. Trg je okićen, Nemi tragovi novogodišnjeg slavlja su tu . Svetle se beskrajni nizovi silalica. Crveni se velika jelka okićena ispred opštinske zgrade. Nekim čudom prodavac bombona je na svojoj tezgi. Tročlana porodica je ispred. Kupuju mališanu dobro upakovanom, slatkiš u obliku velike šarene palice. Dete cikom odobrava. Smeju se.
Pravim veliki krug. Izlozi svetle i mame. Radoznalom šetaču pružaju mrvu onoga što kriju u tami iza osvetljenog stakla.
Žurim kući. 
Večeras ćemo u komšiluk na sveže pečenu picu. Svežina večeri me obogaćuje. Duboko dišem. Skidam rukavice i šal.  Dopuštam da me hladnoća obuzme. Da osetim zimu.

- Divno je toplo! Dobro si naložio!
- Jesam!
- Hoćemo li kafu ili čaj?
- Što god hoćeš!
- Imamo večeras film o Bondu! Gledamo?
- Gledamo. kad se vratimo iz komšiluka!
- Sreća je pa se program može vraćati unazad!

Brzo su prošli dani bez inetrneta. Pokušajte dragi prijatelji. Nije teško. Okrenite se jedni drugima.
Radite nešto što volite .
Internetu se svakako vraćamo! 


Veseli bili kao malo društvo na fotografiji!

3 коментара:

  1. Као да си осликала моје празничне дане. После прве "ударне" вести да је стигла нисам се изненадио. Грејало нас нешто изнутра, и док смо шетали бежећи од полеглог дима, и док смо се дружили са комшилуком. Малим стварима смо задовољни. Пажњом лепом речи. Деда мраз нас није заварао да му изнесемо пола прасетине,печење, као некад, док смо му веровали!!! А читање, запослила ме Мирче Цветковић њеним романом ( "И опанак је ципела"), па читајући листам своје претке, дограђујем карактере мојих ликова у Монографији. Диван роман где свако може пронаћи своје корене.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Људи су заборавили да буду задовољни малим стварима! Само јурба и журба!
      Поздрав Душане!

      Избриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!