петак, 12. јануар 2018.

Kraj

Glas
Slog
Reč
Rečenica
Pitanje
Odgovor

Putovanjeu jednom pravcu

Priča
Radost
Svetlost
Bura
Vetar
Mir

Zapad u Tisinom rukavcu

Odgovor
Pitanje
Rečenica
Reč
Slog
Glas

Istok u suncokretu

Kraj.

четвртак, 11. јануар 2018.

Čarolija igre

Prelivaju se oprane besane noći u duge dane. Pulsira bol. Širi se u koncentričnim vodenim krugovima, čini se da je svaki sledeći veći, dok se onaj poslednji ne ugasi nestalom snagom.
 Niko mi nije kriv.
Sama sam htela, fudbaler u papučama sa košarkaškom izduvanom loptom. Rekli bi zlonamernici: Tako ti i treba. Šta si tražila to si i dobila.
Gde si se zametnuo, nekim dalekim nepoznatim, snegom zavijenim stazama zaštitniče moj?  Lepotu tražiš u čistoti i belini, ostavljaš božićno sunce obučeno u prolećnu toplinu.
 Ljuti li se vreme?
 Zaboravljaju snegovi da im je vreme, i mraz se izgubio, nestao je Beli božić? Zašto si me ostavio?
- Da te ostavim?
Nezamislivo za mene koji putovanja kroz vreme poznajem!  Tu sam i kad se ne vidi. Tu sam i kada se ne nadaš ili kada kroz polusan ne razdvajaš san i javu. Tu  sam kada u noćnoj mreži dodaješ mnoštvo zamršenih ribarskih čvorova i kada od nabujalih misli ne možeš da spavaš.
Bio sam tu.
Nisam li te opomenuo da se preobuješ? Umesto patika obula se druge papuče, tvoj nerazum i nemogućnost jasnog čitanja znakova koje ostavljam posvuda su tvoja manjkavost. Čovek si sa svim njegovim manama i gresima.  Potrebna ti je otvorenost i spremnost na širinu.
Na kraju, zar ne shvataš da sama ponavljaš sudbinu onih pre tebe?
Da li je tvoja majka imala krivi  zglob na ruci?
- Jeste,  Lakokrili, jeste.
- Da li se tvojoj baki to desilo?
- Jeste.
- I drugoj?
- Jeste.
- Kako misliš da izbegneš neizbežno? Lak korak u letu i potrk za loptom, moja krila koja se rasplinjuju u tvom osmehu i ciki deteta kome pružaš radost. U prikrajku sam, posmatram dete u tebi, ono koje nikada neće odrasti i koje će zauvek trčati  i boriti se s  nekom radosnom, nezaboravenom izduvanom loptom.
Ne možeš reći da ti nisam pomogao. Mogao ti je nastradati kažiprst. Kako bi tada držala četkicu i ostavljala nebrojene tragove na beloj površini sjajne svile istkane daleko u Kini? Kako bi se muka malih ruku siromašnih devojčica radovala,  ako bi izgubila dar lakog povlačenja tanke četkice?
Ljudi su tako skučeni. Bez osećanja za dobijeno. Zagledani samo u izgubljeno i iluziju magličastih oblaka  od kojih ne vide sjaj sunčeve svetlosti. Čarolija igre u pruženom dlanu i vraćanje u detinjstvo.
Znam priču.
Pazio sam te toga dana, pre toliko vremena, možda ćeš se setiti kada čuješ prve rečenice?
- Kaži.
- Bila  nerazborita i nesvesna svojih mogućnosti, da bi primetila moje oko. Čkiljila si svojim plavim okom i dopuštala sa se tek zračak svetlosti probije kroz uplakane trepavice. Kapljica vode koja je značila suzu i bol  je stavrala dugine boje. Prikazivao sam ti svoje oko: svetlost i dugine boje. Radovala si se treperavim obojenim iskricama i lagano si prihvatala crvenu boju krvi koja se u malenom tek rođenom potoku spuštala niz razvaljeno stopalo. Belina kosti je bljeskala. Sloj probuđene prašine se zalepio. Grumenčići blatnokrvnog testa dobijenog njihovim mešanjem su punili rupu ispod ljuljaške.
Sećaš li se?
- Sećam, nisam bila zadovoljna drvenim sedištem, uzela sam crep na kome se  u terakoti  lepo videlo ono TM koje me je oduvek podsećalo na oca, jer je radio  u fabrici gde se on proizvodio.
Lakokrili! Šta to činiš? Čarolija tvojih krila je moćna-  jasno vidim!!!
Otac trči, nosi peškir kojim mi uvija nogu.  Steže je. U oku mu je suza. Ne palčem, doživljavam čaroliju dugine svetlosti.
Stavlja me na paktreger bicikla i juri. Lekar nešto govori.
U rukama držim dugu, bol nestaje, tonem u meko perje,  ne znam čije, letim kroz oblake i vreme. 
Otac me uvijenog stopala stavlja na paktreger, teši me. Vidim samo igru svetla i vode!
To si bio ti!
- Gledaš i danas u svetlosnu igru vode. Šta je prst naspram večnosti?
- Hvala ti. 
- Dokle god spremno dodiruješ Nebo biću tu. 

среда, 10. јануар 2018.

Najava

S radošću najavljujem svoju drugu zbirku priča:
 ODSJAJ SVILENIH NITI
u izdanju Kreativne radionice Balkan.

уторак, 09. јануар 2018.

Dodirnuli smo Nebo

Dodirnuli smo Nebo.
Poklonili smo se senima oca
Poklonili smo se senima majke.
Ujedinjenih misli
Brat i
Ja.

Stojeći jedno poredrugog
U tišini
Vratili smo se stazama
Radosnog detinjstva.

Držali smo se za ruke,
Radovali se prvom žutom  psu.
Beše to Fifi
Kao u dečjoj pesmi.

Dočekivali smo oca iz
Treće smene.
Majku smo na uglu čekali
Njen osmeh
I njenu strogost.

Putovali smo na more.

Penjali se na najviše stablo
I odirali kožu s bosih nogu.

Mrzeli smo kada tata čisti sneg ispred kuće
I kada majka odmara nedeljom popodne.

Voleli smo rođendane.
Voleli smo prve trešnje i
Vinogradske breskve.
Ćokoladu sa lešnicima
Krupne crvene jabuke.

Brat krupnim prstima  pali sveću
Na ovaj sveti dan.
Mirno ispod debelog pokrivača
Zajedno snivaju san
Otac i
Majka.

Dodirnuli smo Nebo.


 

петак, 05. јануар 2018.

Božićni kolač

Mirisala je orahova ljuska iz peći. Dim se lako uvijao čineći fine, tanane
beličaste oblačiće. Visoki dimnjak ih je dozivao u nepregledni nebeski prostor, a oni su se borili za delić slobode. Otkidali su se i krali izlaz kroz pukotine na vratima.
Čovek ih je osetio.
Činilo mu se da se nalazi ispod dedinog, davno izvađenog oraha i da pali veliku gomilu gorkog krupnog lišća. Sve je bilo isto samo se vreme razlikovalo. Nije ni osetio, a dvadeseti se pretvorio u dvadeset prvi vek. Godine su se nataložile dodavajući  uspomene  uspomenama. Sve se nekako izmenjalo, životne vrednosti su se promenile, prjatelji su imali sve manje vremena jedni za druge,otuđili su se, izgubila se starina, a vreme je sve brže prolazilo.
Dobijao je godine.
U trenucima dok je duboko udisao miris orahovog sagorelog ulja, mislima je krenuo na  putovanje. Kako se snovi brže odvijaju nego stvarnost, njegove misli su postajale baš to.
Sanjao je budan.
Nekako je bio Božić, da baš, drugi dan  kada se po starini odvajalo vreme za posetu venčanim kumovima. Poštovali su tradiciju. Žena je obavljala svoj deo posla koji je podrazumevao mešenje kolača , a on je sa društvom odlazio u božićni lov. 
Mraz je šarao stakla na prozorima, puckao je led pod gumenim čizmama, lomio se onako prozračan  pod šapama velikog lovačkog psa. Sve je odisalo idilom. Pluća su mu se punila svežinom jutra, mirisalo je mirom i svežinom. Samo su jata promrzlih vrabaca naglo poletala u visinu prenuta iz sna lavežom pasa.
Uživao je.
Bio je sjedinjen sa iskonom  i prirodom. Toga dana nije želeo da puca. Upijao je kliktaje fazana i puštao ih da žive. Šetao je, radovao se, šalio sa svojim društvom. Nije mu smetalo što su mu noge promrzle ispod vunenih čarapa, ni što su mu prsti trnuli od hladnoće, jednostavno je osećao istinsku sreću i savršenstvo zimske lepote.
Došao je kući. Žena, deca, miris nadošlog kvasca u kumovskom kolaču. Znao je da sledi stavljanje u rernu i tiho pečenje, da se kod kuma ne odnese hladan, pa da pre fine žute supe pojedu po jednu krišku. Još ono slatko suvo grožđe koje pali nepce. Lepota!
- Stigao sam!
- Tata, tata!
- Imaš li fazanovo pero?
- Nemam ostavio sam ih da lete, kao u čika Jovinoj pesmi,,danaske si srećan bio...".
U razgovoru  i najlepšim osmesima koje bi čovek mogao da poželi, ulazio je u kuhinju, inače bi se uvek raspakivao u predoblju, Torba sa pojedenim doručkom u jednoj rci, puška o ramenu, on u sredini. Još samo mali okret. Upakovano telo je krajem puške dohvatilo šerpu sa uskislim kolačem, ona se vinula u nebo, pa na zemlju, pa po podu! Spasa nije bilo! Mekota testa sepretvorila u palačinku iz koje je stidljivo ispadalo suvo grožđe.
Žena je ćutala. Pokupila je ostatke i stavila nazad u šepu. Vremena za mesiti drugi nije bilo.
- Nisam ja... kako...
Kućom je odjekivala tišina.
- Ovo mora da se peče. Kazaćeš  kumi da je za kokoške!  Palačinka se pretvorila u ciglu.
Vratio se u stvarnost.
Mogao bi se zakleti da miriše kolač iz duboke šerpe.

уторак, 02. јануар 2018.

Dva dana bez interneta

Šta su dva dana naspram cele godine.
Odlučila sam da dva dana izdržim bez interneta.

Posvetiću se onome što volim. Ipak tu su obaveze koje se ne mogu zanemariti. O njima neću. Tu  su, te su tu. Što se mora nije teško.

Uzimam  ram, razapinjem tanku svilu, odabiram boje...  koristilm  lepe, svetle , suncokreti se zažute kao najsjajnija novogodišnja zvezda na nebu, baš ona koju svako treba da pogleda i poželi želju u nadi da će neka viša sila uhvatiti šapatom izgovorenu ili mislima proletelu želju, pa će mekom nadljudskom magijom učiniti da se ona ostvari.
Narastale su latice i listovi, množili su se potezi četkice u rastu krupnih cvetova. Suncokretov cvet je znak dobrog raspoloženja i verovanja da ljudi nisu izgubljeni, da se okreću lepom i da prate dobro u burnim životnim prilikama i neprilikama.
Grickanje onoga što se proizvelo kroz obavze je još jedno zadovoljstvo, dakle grickaj i kada nisi gladan, pa šta je tu je praznici su tu, i dani bez inetneta zbog kojih se čini da sati sporije odmiču , a sam dan postaje duži! Red slanog, pa red slatkog. I tako dok traje, pa razmena kolača sa komšinicom, tacne samo klize na sve strane, da se sve proba i da se viškovi nekako potroše.
Tu je  i čitanje.
Neposredno pre novogodišnjih praznika posetila sam biblioteku u nameri da pronađem laki bestseler. (Iako sam sebi obećala da mi nisu potrebni!)
Mogu i da ga preporučim kao odličnu relaksaciju:
Gijom Muso ,,Devojka iz Bruklina" , radnja kao u krimi filmu, verovatno će se , ako već nije, po njemu snimati film, kako god, za dokolicu i  je savršen. Šalim se, baš dobro drži pažnju.  Naravno ostalo mi je  još nepročitanih listova, iako je kraj jasan.
S kauča na stolicu, sa stolice u fotelju pa tako u krug. Veče prvog dana  je proleteo u gledanju programa, smenjivale su se šarene slike, malo ruganja na račun drugih, na račun garderobe i frizura. No smeh je zdrav. Malo sna i  tu je drugi dan.
Najleše je dočekati kraj Novogodišnjeg bečkog koncerta i taktove Radeckog marša. Bez njega prvi januar ne bi bio to. Optimizam iz svake odsvirane note i ponos onih koji učestvuju u njegovom izvođenju. Radost bezbrojnih ruža ugrađenih dekoracije velike sale.
Tu su i Četiri skakaonice. Nikada i niko ne bi mogao da me natera na skok. Sve što mogu dobiti od mene je beskrajno divljenje i uživanje u panorami koju daju brojne kamere. Belina i čistota snega posutog preko krovova  i vitkih četinara,  blješti pa se  sama duša čovekova raspline i počinje da peva u beskrajnoj lepoti.
 S prvim večernjim zrakom krećem u laganu šetnju. Sama. Prazne kikindske ulice u svom odmoru od bučne noći tiho skrivaju svoje žitelje. Samo se beličasti dim izvija i hrli nekuda u beskrajni nebeski prostor. Trg je okićen, Nemi tragovi novogodišnjeg slavlja su tu . Svetle se beskrajni nizovi silalica. Crveni se velika jelka okićena ispred opštinske zgrade. Nekim čudom prodavac bombona je na svojoj tezgi. Tročlana porodica je ispred. Kupuju mališanu dobro upakovanom, slatkiš u obliku velike šarene palice. Dete cikom odobrava. Smeju se.
Pravim veliki krug. Izlozi svetle i mame. Radoznalom šetaču pružaju mrvu onoga što kriju u tami iza osvetljenog stakla.
Žurim kući. 
Večeras ćemo u komšiluk na sveže pečenu picu. Svežina večeri me obogaćuje. Duboko dišem. Skidam rukavice i šal.  Dopuštam da me hladnoća obuzme. Da osetim zimu.

- Divno je toplo! Dobro si naložio!
- Jesam!
- Hoćemo li kafu ili čaj?
- Što god hoćeš!
- Imamo večeras film o Bondu! Gledamo?
- Gledamo. kad se vratimo iz komšiluka!
- Sreća je pa se program može vraćati unazad!

Brzo su prošli dani bez inetrneta. Pokušajte dragi prijatelji. Nije teško. Okrenite se jedni drugima.
Radite nešto što volite .
Internetu se svakako vraćamo! 


Veseli bili kao malo društvo na fotografiji!