среда, 06. децембар 2017.

Miris mraza

Pomislih kako mi nedostaju naši razgovori. Kako je velika praznina i  kako se hladni dani gomilaju i talože.
S jutra kada se svetlost budi i rasteruje dugu noć, prvi zrak se stidljivo nećka. Čini se čoveku da  mladi glumac s drhtajem u srcu čeka podizanje prve zavese iznad uglačanih pozorišnih daski.
Glumac dan, skrivenih namera i pritajenih želja stidljivo prima svetlo s dalekog istoka.
Obećava li?
Priprema?
Daje?
Mnoga su pitanja u laganoj izmaglici. Talasa se zora kao prozirna nevestinska haljina istkana nitima mladosti.
Dan je u svom kratkom trajanju brzo prošao.
S  gašenjem večeri se slika ponavljala. Učinilo  mi se odjednom da senka proleće ispred mene  izmešana lako neraskidivim nitima noći i dana.
Strah me obuze.
Mnogo je otežalih reči ovih dana, mnogo ozeblih i tužnih.
Požurih.
Ubrzah korak.
Ne želim da me nepoznati takne svojom rukom ili me upita za vreme. Svakim korakom nelagodnost je rasla. Jačala je i dobijala obrise najsrašnijih snova. Sam Kerber se podigao iz podzemlja i hoda uporedo  prateći moj korak.
Lupa u grudima.
Bubnja!
Raste strah kao rečna bujica. Ne odnosi. Donosi!
Podzemni pas narasta u Minotaura i stoji na ulazu u lavirint.
Tu je i Oziris.
Zbog čega me danas spopadaju nemani podzemlja?
Imam pravo da se žalim, da vičem i zavijam poput stepske usamljene vučice. Neka mi se urlik nadaleko čuje.  Mogu da dozivam kondore i albatrose. Mogu da klikćem strašnim glalebovim krikom, ali ne mogu da pomognem.
- Kome da pomogneš?
- Ti si! Čuo si moje misli. Poznao si da mi nedostaju naši razgovori i mir tvoga glasa. Nedostaje mi tvoje bezvremerje i život kroz sva vremena. Zašto si tako pritajeno uzimao oblike drugih? Zašto se nisi pokazao?
- Gledao sam te ovih dana. Primetio sam tvoju tugu. Primetio sam tvoju nemoć i nemirenje. Znam da te boli propušteno i zanemareno. Boli te gubitak dragih. Rekoh ti da slučajnosti nema. Mora da se desi što mora da se desi.  Samo postoji i svetlo na svkom kraju. O tome ne znaš?
- Ponešto sam naučila. Mnoge komplikovane stvari su jednostavne , ali vreme ne ide nazad. Bar za ljude. Ti možeš svakako Lakokrili. Kada se miris mraza širi kroz decembarski vazduh i kada se  jasno i čisto počne osećati dah radosti nadolazećih praznika nedostajanje postaje veće.  Tuđa tuga dira. Snaži.

Kroz prve zrake svetla guram čoveka u kolicima. Mlađi je nego što sam ja sada. Tuga mu je u oku. Jasno čujem reči:
- Vidiš li ga?
- Koga?
- Šacu!
- Stoji na ulaznim vratima svoje kuće.
- Sad ćeš da vidiš, ući će unutra kada se približimo.
- Nemoj tako...
 Zaista ušao je unutra. Možda je uneo svoju tugu, pa je iza zatvorenih vrata oslobodio. Možda se stideo kolica i čoveka u njima ili sebe, ili nije imao pravu reč na usnama. Ko zna.
Progutala sam reči i nastavila priču o sivom golubu koji je preletao  svod iznad nas. O njegovoj radosti i blagom sunčevom zraku koji je kroz njegovo perje tkao zlato. 
 Točkovi su nosili tugu.
- Volim kada dodješ, ti me tako lako guraš.

Eh da mi ih je gurati još koji put.

- Da gledao sam te onda, nisi me poznavala.
Gledao sam te danas. Otvorila si vrata iza kojih se krila tuga. Radovao sam se. Nisi bila Šaca.
- Lakokrili,
nikada  to ne bih mogla.



Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!