недеља, 8. октобар 2017.

Let


Lakokrili je nečujno leteo iznad naselja. Pažljivo je birao gde
će spustiti svoje krilo. Gledao je sjajnim i nikada usnulim okom. Nije imao potrebu za snom. Mogao je u želji, da propusti neki događaj, samo  okrenuti glavu  ili da se praviti  da ne vidi.  Uprkos tome znao je ko, kada, kako i zašto se nešto dogodilo ili nije.
Nikada mu ništa nije promaklo.
Video je sve, znao je sve!
 Najviše je voleo tajanstvenost usnulih duša i njihovo tiho disanje. Znao je ono što oni nisu znali. Odavali su se u najmirnijim snovima. Ispunjavali su u smelim vizijama svojih snova  želje i brisali uskraćenost svakodnevice.
 Tada bi se vinuo u visinu i svojim krilima bi podizao duše koje su se u tami noći odvajale od tela. Vrltlog je rastao u spiralnim uvojcima toplog vazduha. Plavio se kao devojačke kose i oči zaljubljenih momaka. Podizao se lagano i sigurno kao ruka starice ili posiveli brk zaboravljenog starca.
Uskomešao bi probuđene i otkinute duše, podstaknuo bi ih nežnim  milovajem najsitnijim perima  utkanim u svoja krila. Sve bi vrcalo od glasova, oni bi se opet spajali u reči, pa u rečenice i tako dokle god je noć trajala ili se neko grubo našalio i prekinuo budnima nedostunu radost. Polako bi uz beskrajni sjaj noćnoga neba sklopio ogromna krila, a priče bi krenule, prvo tiho i sramežljivo, a zatim bi jačale ohrabrene njegovim pažljivim slušanjem.
 Naizgled je bi miran.

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!