Pomračenje Sunca!

Današnji dan mi je od jutra veoma neobičan. Na putu za autobusko stajalište susrela sam jednog psa. Zadnju desnu nogu je imao povređenu. Nije mogao da je ispravi. Onako tiho hramljući za mnom skrenuo je pažnju na sebe. Upitah ga da i je gladan?  Samo me je žalosno pogledao svojim plačnim očima. Jasno mi je bilo. Izvadila sam svoj sendvič doručak i dala mu. Halapljivo je pojeo. Sebi sam kupila suvu kiflu.Bila sam zadovoljna svojim delom.
Moja snajka se potrudila da sačeka autobus već u ranim jutarnjim časovima da bi mi isporučila staklo za zavarivanje kako bih mogla da pratim pomračenje Sunca. Uzvratila sam joj jednom teglom pekmeza od kajsija. Bila sam zadovoljna.
Nisu stari narodi uzalud obožavali Sunce. Zamislite velike civilizacije Egipat, Inke. Maje ...Mnoge pesme i priče su ispričane o Bogu Suncu, pa kako ne bih je ispratila ovakvo jedno dešavanje.
Setih se pomračenja 1999. Tada nije samo Sunce bilo pomračeno već i mnogo šta drugo. No bilo kako bilo, baš u to vreme smo se zadesili na kampovanju u Beloj Crkvi. Posle ogromne medijske kampanje svi smo bili prilično zaplašeni i nismo direktno pratili događaj. Sećam se da se neka tajanstvena senka provukla kroz kampersko naselje. Kamperi su se povukli u svoje šatore i u tišini su čekali da sve prođe. Virila sam kroz krpena vrata. Tajanstvena svetlost je prodirala kroz gustiš drveća. Opustela priroda, ni traga čoveku. Velika doza mistike i dah staha praistorijskog vremena kada se se naši preci plašili prirodnih pojava. Nikada neću zaboraviti ono crno belo šarenilo i tajanstvenu igru svetla i senki.Kao u starim crno belim filmovima.

Zato sam se danas opremila. Bila sam rešena da ispratim pojavu od samog početka. Mesec je prvo stidljivo iskoraknuo ispred božanskog Sunca. Zatim se ohrabrio i sve više zauzimao deo sunčevog diska. Na kraju je posustao. Bez snage,  polako je počeo polako da se povlači , da bi se na kraju vratio na svoje  mesto.Sunce je opet odnelo pobedu!
U veme kada je pomračenje dostiglo svoj vrhunac na nebu iznad nas opet sam se našla u autobusu. Pun putnika autobus se parkirao. Prvo se kondukterka poslužila staklom. Posle ulaska staklo je išlo od ruke do ruke. Dobronamernici, studenti, pokolja baka i deka , svi su gledali u prekriveni sunčev disk. Bila sam veoma zadovoljna.
Pružila sam jedno iskustvo drugima. Sigurna sam da će se sledeći put setiti gde i kako su gledali ovaj prirodni fenomen.
Svojim telefonom sam načinila nekoliko fotografija, opet preko stakla za zavarivanje. Sigurno nisu najbolje, ali su meni drage. Želim da ih podelim sa vama dragi prijatelji.
Jedino pomračenje od kog čovek treba  da se plaši jeste pomračenje duše. Ne dozvolimo našim dušama da se pomrače. Dokle  god imamo snage borimo se za svetlost. To je jedino vredno u čovekovom životu.
Još jedan događaj, danas stiže proleće. Zaista bogat dan!