четвртак, 28. март 2024.

Зорник на тему ,,Прање новца" Мркоњић Град

 Хвала жирију Клуба умјетничких  душа Мркоњић Град на додељеној ми дипломи и награди.


Можда је графика на којој је 2 особе, мапа и текст

 

,,НАЈОРИГИНАЛНИЈА“ БАСНА
ВЕСНА ЂУКАНОВИЋ  - КИКИНДА
МРАВИ НЕМАЈУ ЦАРА
Није то био обичан мравињак, онај у пољу, препуштен сам себи и становницима који су
живели у и око њега. То је био посебан маравињак. Под његов кров је могао да стане
свако ко је добронамеран.
Цар је прихватао све добронамернике који су својим ножицама доносили некакав
поклон. Додуше није то морао бити баш поклон, већ мала пажња, ситница која је имала
своју величину. Ако није био поклон могло се разменити какво добро из мравињака,
ако ни за шта друго оно за покоју реч хвале.
Како год било, живело се и радило у њему. Било је дана када је напредовао, али је било
и оних када се по принципу ,,два напред један назад живело”. Без обзира на становнике
који су имали своја задужења и волели су да се називају грађанима, било је нерадника,
незналица, паметних, али и оних који су се звали паметнима, а давно су је ко зна кад
изгубили.
Међу њима би се неретко дешавала свађа, понека чарка мањег обима, али то није
забрињавало њиховог цара. Био је безбедан на своме, око њега су облетали поданици,
својим осмесима су хранили његов его који је свакога дана све више растао. Једном је,
док су кроз високу траву пролазили неки људови, чуо , како је један људ ( ваљда се
тако каже, за шта опет није марио), рекао ,,Свакога дана, у сваком погледу, све више
напредујем” што му се опет веома свидело. Чврстим је зглавцима држао ред, мир и
поредак у своме царству да нико и ништа није могло да је натера на напуштање истог.
Док су становници ишли у вечерње шетње онако уморни и исцрпљени од дугог рада на
пољу у сакупљања остатака од људова, он је шетао ујутро. Тада је добијао највише
хвале од случајних сусретника. Није марио што су свакога јутра сусретници били исти
и што су му се кезили својим разјапљеним рилицама. Он је уживао у томе. Само би се
протегао и благо попут божанства махнуо својим префињеним ножицама.
Мравињак је имао низ ходника који су излазили на површину све четири стране света.
Могао је да бира да ли ће исток, запад (те две су јој се више допадале) или стране север
– југ.
Исток- запад стране су биле занимљивије, подложне разним манипулацијама у
зависности од много чега. На њих су утицале руже ветрова које их никада нису
заобилазиле и које су дижући прашину биле добро маскирно одело за закулисане радње
једне и друге стране. Он се трудио да некако удовољи и једнима и другима гледајући
пре свега свој интерес. За поданике га никако није било брига, са њима јој је свакао
било лако, које зрно пшенице, јечма може и клијавог кукуруза и ствар би била сређена.
Исток јој је давао ветар у леђа, а и поданици, бар они који су мање видели, мање учили
или се отискивали у непознато с вером и надом у бољи живот, су га волели, а то је био
важан моменат у свим његовим пословима. С истока је стизало више обећања и лакше
је било прикривати своју неискреност неискренима. Тамо је волео да иде. Дочекивали
би га баш као цара, простирали му меке тепихе под ноге, клањали му се и обећавали
сваку помоћ да поданике држи у миру. Није било важно што је заузврат морао да чини
уступке, да дели најбоља поља пшенице или изворе најбистрије воде. Важан је био
само привидни мир. Додуше позајмњивали су му и новац, па морао је она некад на
одмор, на далеке дестинације, скупе масаже, лифтинге и липосукције, али за лепоту и
мир све. Морао се чинити млађим и лепшом него што јесте. А био је млад и леп с
примесам аминулог времена.

Запад је опет грејао вечерњим зрацима Сунца, топлим и благим, а сумрак је значио
много . Тада се много шта није видело и много тога се могло прикрити и учинити
невидљивим. Запад је опет имао своје интересе, знао је да даје, али и да узима. Њему
нису важни он и поданици већ шнајдерај, па одувек су шнајдери чинили чуда, од
ничега правили свашта и од свачега ништа, а ако се понешто упропасти? Па шта, опет
ће се прекројити и тако у недоглед. Додуше запад је знао да помаже, али је он била
лукав, умео је да балансира између њихових дела и онога што треба да се види. У томе
је имао много помоћника који нису за њега били из љубави према престолу већ су у
тим ,,ситним “ помоћима видели могућност да напредују и остваре било какву добит.
То су биле дивље хорде са најмање морала. Цар је такве највише ценио јер су морали
свој путер на глави добро да чувају како се не би отопио.
Исток и Запад је држао на одстојању не дозвољавајући да се сусретну како би опет све
текло у најбољем реду.
Остао је Север, хладан и мрк, са њега су долазили само хладни ветрови и замршене
сенке. А чуо је и да су тамо негде живели Викинзи-мрави, који су били опасни за све
цареве и краљеве на све четири стране света, тако да је најбоље оставити их на миру и
са њима преговарати у тишини без јавног приказивања. Од њих је добио специјалне
уређаје који су личили на лампице и дозвољавали му да у сваком тренутку зна све што
се дешава у његовом царству. Али и о томе није хтео ни да размишња како се не би
гласно чуло. Он му је по томе био сличан , а опет тако различит. Његове методе су биле
другачије, истанчано префињене и никако му нису пријале.
Југ је био посебан. Њега је волео, иако тамо никада није одлазио, али је знао да из сенке
повлачи конце као у позоришту лутака (мрави су имали своје марионете). Нико није
знао да он попут великог диригента диригује тим оркестром. Ни они сами нису знали,
што му је итекако подизало, како то људови кажу ,,рејтинг” и дају слику о његовој
величини. Југ је био сиромашан и скоро безвредан, а и обећао га је у преговорима са
Западом, што опет нико није смео да зна, поготово не јутарњи шетачи – поданици. За
оне поподневне га није било брига, нека само шетају, то је добро за здравље, нарочито
за добар холестерол. Умели су и мрави да се наједу масне хране па да побесне, зато
нека само шетају.
Та ствар са западом је ишла ,,тамте за мавте” разменити какво добро из мравињака, које
је ионако пропадало поткопано непотизмом, али ни то се никако није могло ставити
пред ,,јутарње” док се не упакује у фини папир који су они џиновски људови одбацили
као смеће на његову територију. Све је лепо ишло по плану, успео је да својом
челичном вољом чврсто држи све узде својим зглавцима.
Док је тако шетао понекад би потекао разговор са неким од случајних јутарњих
шетача:
- Добро јутро пресветли царе” прозборио би сусретник држећи у рукама венац
нанизаних хлебних мрвица - ,,мали поклон за Вас која сте нам мајка, Бог и отац, какву
никада нисмо имали!”
- Лепо од тебе!, а који си ти?
- Знате ја сам онај који је ономад за вашу постељу донео три препеличја пера, лично
сам их нашао и предао Вама да вам на узглављу буде лепо, меко и топло.
- Тако и треба, само штета што није било шест, било би боље! - тада би подигнуте
главе наставио даље до следећег сусретника.

- Добро јутро Пресветли, изволите чен белога лука, они људови кажу да је добар
против вампира и злих духова који се усуђују да с вечери и ноћу шетају око
мравињака, па да вас не омету у слатким сновима!
- Добро кажеш? А што си ми донела само један, требала си барем три, па три су за
срећу, није ли тако? Да си одмах отперјала и нашла бар још два. Какав си ти
поданик...само један...као да сам ја последњи бедник, а не цар!
Примао је ,,мале” поклоне у мрављим вредносним папирима , никако на његово лично
име већ само као поклон, па она не узима из царског трезора, то не би ни за све на
свету, то оставља непотима, а то што му прослеђују, то је већ њихова ствар, а и отворио
је рачун у другом мравињаку, под како то људови кажу псеудонимом.
Док је тако шетао почела је киша. За тили час су се око њега накупили пратиоци,
поскидали капуте да његово величанство не би покисло. У општем метежу насталом
изненадним пљуском низ мрава је потврђивао своје утабане стазе. Свако се кретао
пратећи своје трагове, жеље, хтења и снове и нико се ни са ким није сударао. Нису
једни другима отимали плен или остављали неред за собом, пре су се чинили као добро
уиграни тим( то је постао популаран израз). Када се прва барица створила попут аларма
је одзвонило: време је за предах, склоните се” .
Негде испод лименке коју су људови одбацили је било право место за сакрити се.
Зачудо на истом месту, у исто време испод исте лименке нашла су се два стара друга.
Преживели су свашта, видели су свашта, знали су свашта. Гледали су на живот као на
време дато им да раде, јер им је рад значио све. Нису питали зашто , како, ко, где, њих
је интересовао само рад. Када су чули да су људови још пре сто година имали нека
удружења која су им обезбеђивала боље услове за рад, само су се смејали на то.
Рад је био смисао живота, све друго ниеј било важно. Два другара добра, стара, би се
добро испричала да се није појавио трећи који је увек доносио неки немир свежим
идејама и који је волео оне вечерње шетње пре сунчевог потонућа. Волео је да гледа
ведро небо, да прати трагове звездане прашине и лет падалица у само свитање пре
почетка радног дана.
Рекао им је: ,,Баш сте ми недостајали, Ваши пријатељски осмеси и несебична
подршка, али нећу данас о томе. Данас ћу вам испричати причу.”
- Приче волимо! Почни!- рекао је први мрав.
- Ти си пун прича, па школован си , почни!- рекао је други.
- У мноштву бубаца у коме се није могло разликовати ко је ко, издвојила се један.
Обичан, Црн. Није имао блиставих особина ни много разума, али је умео да говори.
Грленио се. Хвалио се где год да је стигао. Пронашао се у тамним сенкама у којима је
изградио свој готово невероватан свет. Иако нестваран и непостојећи, то је за њега
био рај у који људови верују. Свакога јутра се будио другачији, освеженији , светлијих
опница испод нелетећих крила. Усудио се чак да каже како уме да лети, како се Небо и
Сунце спајају, како се ветар поиграва с његовим крилима. Поредио се с лептировом
седефном провидношћу, с анђеоском белином и чистотом, с крхкошћу кристала
ледених снежних пахуљица. Загонетним осмехом је опчињавао све. Будио се свког
јутра смелији и храбрији окупана сазнањем да је свемоћан и свемогућ. Викао је да је
одзвањало узораним пољима. Звонило је надалеко и нашироко. Неко је слушао и
веровао, неко је слушао и није веровао, а неко се препуштао магнетном гласу и желео
да је ако он. Својих шест ногу је подизао и од њих стварао илузију оплетених
паукових мрежа из којих се није могло побећи. Подизао се, издизао , али је ипак сваке
вечери у сан тонуо, а свакога јутра се будио као бубац.

- Каква ти је то прича? Каква бубац, па ми смо мрави! - рекао је први мрав.
Други је рекао: ,,Добра ти је прича. А шта је са наших шест ногу?
- Добре су , само нека трају. Ехеј...нема више кише. Само још реч: МРАВИ НЕМАЈУ
ЦАРА!
- Идем да радим, можда зарадим, а други нека перу оно што зарадим, видимо се
неки други пут.
У исто време поданици су својим телима направили мост како би цар могао да уђе у
мравињак кроз јужна врата. Тамо му је ветар најбоље дувао у леђа.    

четвртак, 21. март 2024.

Rezultati konkursa Od tik - taka do tik-toka

 

РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ОД ТИК-ТАКА ДО ТИК-ТОКА

Од тик-така до тик-тока –Стигли смо до ЦИЉА

Ако желиш да стигнеш на циљ, прво мораш да га поставиш. Онда је све једноставно и лако. Кренеш и никада не одустајеш. Таквим ставом, успех је загарантован. Постојање циља, одлучан став и истрајност, савладавају сваку препреку.

Ми смо имали циљ. Да окупимо писце широм Србије, и  направимо Зборник са најлепшим причама. На радост деце.

Ово је Зборник најуспешнијих радова. У данашње време, када   такво штиво ,,шкрипи,, желели смо да, као Библиотека, дамо свој допринос лиретатури за најмлађе. Конкурс је расписан почетком 2024. године.  Имао је за циљ популаризацију књига код деце-  и стварање погодног тла за  рад са њима. Дуго смо размишљали о називу. А онда одабрали. Зашто баш ,,Од тик- така до тик-тока,,!? Зато што управо овакав назив даје слободу начина писања и тема. Надали смо се да ће писци испунити очекивања, али се догодило да она буду превазиђена. Конкурс је добио међународни карактер. Осим писаца из Србије, јавили су се и аутори из Македоније, Словеније, Италије, БиХ.

Жири је имао важан задатак. У мноштву прелепих прича за децу, широке лепезе тема и разноликости мотива, требало је изабрати најлепше. Оне које имају едукативни карактер и носе неку поруку. Неке од прича су у стиху. Јeдне  су за малу, друге за велику децу. Има и прича о животињама, као и бајки. Занимљиве су и адаптације бајки. Од те креативне разноликости, требало је одабрати најбоље. Најбоље за децу. Морали смо да објединимо све важне чиниоце: Идеју, оригиналност, уверљивост, стил, поучност и прилагођеност узрасту. Није било тешко, јер за  најмлађе ништа није и не сме да буде тешко. Али је било захтевно, слојевито и одговорно. Објављивањем једне овакве књиге, ми,  заједно са ауторима прича,  стојимо мирно испред деце и гледамо их у очи. Одговорно и пуно наде.

Да, имали смо заиста важан, посебан, диван и одговоран задатак.

На конкурс ,,Од тик-така до тик-тока,, јавило се 186 аутора. Комисија је изабрала 116 аутора, који испуњавају услове Конкурса. Донели смо одлуку  за 1, 2 и 3 место, као и за 20 добитника специјалних  Похвала.

Награђени:

  1. ДВОРИШТЕ ЗА ОБИЧНУ КРЕДУ И НЕОБИЧНУ МАШТУ…

Мирко Марковић (Београд) – Шифра „Љиг“

  1. ВИТЕЗ ИЗ ДРУГОГ ДВА

Верица Преда (Вршац)-Шифра „За велику и малу децу“

  1. КРОЗ НАЈНИЖИ ПРОЗОР БИБЛИОТЕКЕ

Оливера (Вуксановић) Недељковић (Чачак) – Шифра „Алиса“

  1. ЧАРОБНА ОЛОВКА

Магдалена Реџовић (Костолац) – Шифра: „Пискарало“

 

СПЕЦИЈАЛНЕ П О Х В А Л Е:

  1. МАГИЧНА СПАСА

Тамара Николић (Пале) – Шифра „31332

  1. ЈАСМИНИНЕ ЦИПЕЛИЦЕ

Угљеша Кесић (Бања Лука) – Шифра „БАЊАЛУКА078“

  1. СЕБАСТИЈАНОВА ТАЈНА

Милена Миловановић (Бијељина) – Шифра „Викторија“

  1. ПЛЕТЕНИЦА

Бранко Јечменица (Уб) – Шифра „ Гризли“

  1. МАСКЕ

Душан Мијајловић Адски (Ниш) – Шифра „Трша“

  1. НЕМА НИШТА БЕЗ РАДА

Ана Ђурић Марјановић ( Старо Село код Велике Плане)- Шифра „МОЗГАЛИЋИ“

  1. СУБОТИЦА

Љиљана Фијат (Нови Сад) – Шифра „ШАКА КУКУРУЗА“

  1. КРИЛАТИ СЛОН

Љиљана Крстић (Алексинац ) – Шифра „КЕСТЕН“

  1. ДЕЧАК СА ШИБИЦАМА

Тања Јоцић Стаматовић (Београд) – Шифра „мејсон“

  1. ОД ТИК-ТАКА ДО ТИК-ТОКА

Данијела Вулићевић (Аранђеловац) – Шифра “ ВПЧ“

  1. ВЕЛИКИ ГОСПОДИН

Рајко Ранко Јовановић ( Дероња) -Шифра „РАЏА“

  1. ПАУК ПЕПИ

Ана Петрушевски (Краљево) – Шифра „ПЕГАЗ“

  1. ТРИ МУСКЕТАРА

Динко Османчевић (Бањалука) – Шифра “Маша и Медо“

  1. БАЈКА О КУЦНИМ ЉУБИМЦИМА

Ксенија Мухамедбеговић (Београд) ***

  1. С Р Е Т Е Њ Е

Јасмина Исајлов (Црепаја) – Шифра "ДЕЛФИН"

  1. ДЕЧИЈА ПРИЧА О БОЖИЋУ

Драган Петровић (Шапине) – Шифра „Дете је дете)

  1. МАЗГА

Стамен Миловановић (Ниш) – Шифра „УЧА „

  1. ВОДЕНА ВИЛА

Рада Несторов (Пожаревац) **

  1. СТОНОГА И ГУСЕНИЦА

Оливер Јанковић (Београд) – Шифра “ пролеће“

  1. Ажи

Гала Одановић (Београд) – Шифра: ТАМИСЛАВ

 

Списак аутора заступљених у Зборнику

  1. Татјана Милановић
  2. Снежана Шолкотовић
  3. Сунчица Алексић
  4. Оливер Јанковић
  5. Хелена Химел
  6. Наташа Милић
  7. Никица Банић
  8. Недељко Неђа Пауновић
  9. Снежана Максић
  10. Милорад Бибин
  11. Тамара Драгић
  12. Марија Божановић
  13. Тања Милутиновић
  14. Радмила Стојадиновић
  15. Хелена Шћопуловић
  16. Вања Поповић
  17. Стамен Миловановић
  18. Тамара Николић
  19. Весна Ђукановић
  20. Угљеша Кесић
  21. Сања Ротим
  22. Александра Вујисић
  23. Чедославка Поповић
  24. Драган Радосављевић
  25. Марина Митровић
  26. Гордана Славковић
  27. Милена Миловановић
  28. Бранко Јечменица
  29. Розáлиа Кокотковá
  30. Душан Мијајловић Адски
  31. Радмила Пеција Урошевић
  32. Aна Ђурић Марјановић
  33. Снежана Радуловић
  34. Верица Раденковић Митровић
  35. Драгица Дада Илић
  36. Александар Обрадовић
  37. Бранко Цвијетић
  38. Емилија Живојиновић
  39. Татјана Миливојчевић
  40. Стаси Марјановић
  41. Ања Арсић
  42. Миљана Милић
  43. Јасмина Исајлов
  44. Васка Кирова
  45. Милко Стојковић
  46. Ксенија Мухамедбеговић
  47. Оливера (Вуксановић) Недељковић
  48. Eвитa Бojкoвaц
  49. Љиљана Фијат
  50. Рада Несторов
  51. Ивана Михајловић
  52. Маид Чорбић
  53. Љиљана Ђурђевић Стојковић
  54. Божидар Пешев
  55. Љиљана Крстић
  56. Слађана Андрић Павловић
  57. Власта Н. Ценић
  58. Добрила Ристић
  59. Марко Марчец
  60. Миодраг Лазаревић
  61. Верица Преда
  62. Јовица Тишма
  63. Станија Симић
  64. Сања Лазетић
  65. Данка Степић – Брковић
  66. Радован Синђелић
  67. Нађа Бранков
  68. Душан Стојковић
  69. Ненад Карић
  70. Вера Цветановић
  71. Магдалена Реџовић
  72. Биљана Стојићевић
  73. Јелена Калајџија
  74. Маја Ђукановић
  75. Динко Османчевић
  76. Гала Одановић
  77. Драгана Јевремовић
  78. Андријана Јовановић
  79. Драгица Драга Грбић
  80. Веселин Милићевић –
  81. Садуша Реџић
  82. Дијана Гржобић
  83. Јелена С. Јанковић
  84. Зорица Еремић
  85. Иван Стојковић
  86. Нада Арсенијевић
  87. Драган Петровић
  88. Јасмина Димитријевић
  89. Јован Петровић
  90. Ивана Лекић
  91. Јелена Глишић
  92. Душан Томић
  93. Милка Васић Глушац
  94. Живко Ђуза
  95. Милана Гајовић
  96. Славица Д. Дамњановић
  97. Ана Петрушевски
  98. Милош Михаиловић
  99. Живко Букоња
  100. Весна Картал
  101. Славица Агић
  102. Ненад Ж. Милошевић
  103. Бранка Трифуновић
  104. Мирко Марковић
  105. Тања Јоцић Стаматовић
  106. Слава Станојевић
  107. Живојка Милић
  108. Драган Митић
  109. Гордана Пешић
  110. Јована Глиџић
  111. Снежана Марко-Мусинов
  112. Рајко Ранко Јовановић
  113. Ана Бабић
  114. Оливера Синђелић
  115. Данијела Вулићевић
  116. Светлана Пешић

 

Хвала свима који су се одазвали и послали свој рад на овај Конкурс.

 

У току лета биће одштампан Зборник, и организоваћемо промоцију и доделу награда. О тачном времену и месту бићете обавештени.

Ако се књига буде читала, сматрамо да смо испунили  мисију и стигли на циљ.

понедељак, 18. март 2024.

kratke priče.net - priča ,,Nisam kriv"

 

Zahvaljujem uredništvu ,,kratke priče.net na objavljenoj priči. Ista je objavljena u
kategorji ,,Mračna komedija" .

 Link:

NISAM KRIV


https://kratkeprice.net/vesna-djukanovic/nisam-kriv/

субота, 16. март 2024.

Zbornik ,,Čas u prirodi" - Зборник ,,Час у природи"

 Zahvaljujem gospođi Dušici Đukić Bodlović  na poslatom Zborniku pesama i priča o prirodi pod naslovom ,,ČAS U PRIRODI". 

U Zborniku sam zastupljena pričom ,,Nada ostaje " . 

S verom u očuvanje prirode i otrežnjenje čovekove zablude da je nad prirodom zahvaljujem 

gospodinu  Milutinu Đuričkoviću

gospođi Dušici Đukić Bodlović . 





 



четвртак, 14. март 2024.

Bez naslova

Bez magle,  kroz maglu koraka tiha

tmina se širi

pitanja postavlja

lovi  nemoćne 

oduzima razum

krade misli.

 

Revizoru na dlan

padanja i udahe nosim 

i noć veza tananih

a on  sklapa mozaik.

недеља, 10. март 2024.

kratkepriče.net - objavljena priča - Očenaš za Čedu

 Hvala uredništvu kratkepriče. net  na objavljenoj  priči ,,Očenaš za Čedu" .



Хвала уредништву kratkepriče. net на објављеној причи ,,Оченаш за чеду".

Иста је објављена у категорији ПОРОДИЧНА КОМЕДИЈА 

ЛИНК_ ОЧЕНАШ ЗА ЧЕДУ

понедељак, 4. март 2024.

На ЛАЛОШКОМ покоји стих

 ГЛЕДИМ

Гледим
трагове детињства мог
колске путеве срца банатска
што у небеса грабиду кораком дугачким.

Спаваду стари багреми
украј пута куд идеду сами
патуљци њива панонски
што  тиим зовом будиду макове цветове црвене.

Ћуту усамљени млади изданци
тек стасалог жита
Стра их гнева Громовника
па пуштаду да мак цвета
Гледим и стра ме од дуга мрака .

У даљини патуљци откидаду класи
мрвиду и
 и читаду прстима кратким
тајне зрна што идеду
земљаним путем предака.

Дозиваду небо и кишу
и земљу
даједу своју душу
забораву плитка ума.

Радидиду, дуго па полако утонеду
у први сумрак а онда у ноћ
док звезде пададу.

Стра ме дугачког мрака и кратка дана
Тела би да вичем, молим
А патуљци нестаједу с видика мог.



Гледим
трагове детињства мог
колске путеве срца банатска
што у небеса грабиду кораком дугачким.






ТУЂЕ
Кроз мрак певаду они што мрзиду живот
што војеваду  туђе снове
ратуједу са изгубљеним голубовима
а паткама глуварама што беже
од пушака отимаду душе.

Дани им даруједу да
подносиду зло своје  и ноћ чекаду.
Кроз мрак носиду страове своје
скриваду одбачене љуштике
посећиваду греове што скриваду.

Кроз мрак одапињеду  стреле
дотичеду реке
заборављаду скеле дрвене што и носе
па мрсиду гране зелене што милуједу воду реке.
Кроз мрак певаду
Кроз мрак живиду
снове туђе оживљаваду и присвајаду.

Дане мрзиду, светлост мрзиду
жалиду за тим што сањаду
и опет ноћ чекаду.






ШТА БИ


Шта би док пољима свираду
ветрови погрешни праваца
док им се јекови одбијаду
о бескрајна поља
расцветали булки?

Шта би док ретки сунчеви зракови
јављаду ројевима пчела
зовље поља црвених?

Шта би док сама гледим бој танки крила
у безмерју пространства равна?

Да запојем, запевам,
Оченаш очитам?
Ди да отерам казну изгзубљеног пролећа
због грешна човека?
Шта би у немоћи својој
у пустоћи дана дугих?

Шта би?

ВЕЧЕРА

Прико мене пришло млого лета

и млого ветрови налета

ал ко ономад никад нисам прошо

нисам знао ни ди сам пошо, ни ди сам дошо

у кафану ја сам ишо

братију чашћаво, никог нисам слушо

кад црева закрчиду, мркло доба

право време да се рана проба

дал је ручак ил вечера, пито нисам,

са шпорета шепру скино сам

месо тврдо, чорба горка

срчи, срчи све у шест

ракија ми помутила свест

вичем: Маро, ди си ти

па ти не знаш кувати

с ким сам главу везо

боље да сам чвор на ногу завезо

да сам пао , ногу сломијо

да те за брак нисам молијо.

Ћути Мара, снове сања

не чује моја запомагања

ди ћу, куд ћу, морам јести

док имадем мало свести.

Шта сам појо, појо ,

ал оћеш, ко дериште и јо-јо

подригиво , воду сањо и пустињу неку

па све одам по јендеку

воде нема , сучеду се дрва сува

искачеду иза дина нека слана свињска ува.

Кад се с први петли Мара диже

с крила лаки до смедеревца стиже

да нарани пијетренке

долетиду до мог мозга ко клетве

,,Шта си појо, кад је ту

пуна шепра на шпорету?

Ти си појо, ти си појо,

помију су масну појо

опирачу ону ронђу, што машћу с шепре скида.

Срце ми се од смија кида,

па сад у бирц иди који

нек се смиједу и пајташи твоји. “

Болестан сам три дана бијо

нисам се опирачи смијо

боло ме је стомак цео

и био сам скроз невесо.

Шетаду пијетренке

гледиду ме ко фрајле неке.

Ћутим, ћутим вадим флеке.  

 

 

 

КОРАЧАДУ ДАНИ МОЈИ


Корачаду дани сиво офарбани

идеду с ђаволом подруку

стојим укочен од смија њиног.


Тешке речи смрдиду из

разјапљени уста безуби

још дуваду дах отровни

отет с урасли у коров њива заборављени.


Укопо сам корен у рупу без дна

поно на леђа грумен земље суве

испод које спаваду отац и браћа

и мајка коју никад нисам видо.


Нигди људи, нигди гласа

нигди да с појави ока сјај

само мачови исукани претиду

и ко гаврани црни грмиду.


У инат дишеду млади изданци зове

па свираду песму стару

слушам, бројим ђаволу зубе,

а корачаду дани моји.

 

 

ВЕЧЕРА
Прико  мене пришло млого лета
и млого ветрови налета
ал ко ономад никад нисам прошо
нисам знао ни ди сам пошо, ни ди сам дошо
у кафану ја  сам ишо
братију чашћаво, никог нисам слушо                                                                                     
кад црева закрчиду,  мркло доба
право време да се рана проба
дал је ручак ил вечера, пито нисам,  
са шпорета шепру скино сам
месо тврдо, чорба горка
срчи, срчи све у шест
ракија ми помутила свест
вичем: Маро, ди си ти
па ти не знаш кувати
с ким сам главу везо
боље да сам чвор на ногу завезо
да сам пао  , ногу сломијо
да те за брак нисам молијо.
Ћути Мара, снове сања
не чује моја запомагања
ди ћу, куд ћу, морам јести
док имадем мало свести.
Шта сам појо, појо ,
ал оћеш, ко дериште и јо-јо
подригиво , воду сањо и пустињу неку
па све одам по јендеку
воде нема ,  сучеду се дрва  сува
искачеду иза дина нека слана свињска ува.
Кад се с први петли Мара диже
с крила лаки до смедеревца  стиже
да нарани пијетренке
долетиду до мог мозга ко клетве
,,Шта си појо, кад је ту
пуна шепра на шпорету?
Ти си појо, ти си појо,
помију су масну појо
опирачу ону ронђу, што машћу с шепре скида.
Срце ми се од смија кида,
па сад у бирц иди који
нек се смиједу  и  пајташи твоји. “
Болестан сам три дана бијо
нисам се опирачи смијо
боло ме је стомак цео
и био сам скроз невесо.
Шетаду пијетренке
гледиду ме ко фрајле неке.
Ћутим, ћутим вадим флеке.

         
КОРАЧАДУ ДАНИ МОЈИ

Корачаду дани сиво офарбани
идеду  с ђаволом подруку
стојим укочен од смија њиног.

Тешке речи смрдиду из
разјапљени уста безуби
још дуваду дах отровни
отет с урасли у коров њива заборављени.

Укопо сам корен у рупу без дна
поно на леђа грумен земље суве
испод које спаваду отац и браћа
и мајка коју никад нисам видо.

Нигди људи, нигди гласа
нигди да с појави ока сјај
само  мачови исукани претиду
и ко гаврани црни грмиду.

У инат дишеду млади изданци зове
па свираду песму стару
слушам, бројим ђаволу зубе,
а корачаду дани моји.


 

  Г

уторак, 27. фебруар 2024.

Senke

 

 U moru senki  sećanje

razbijeno dužinom dana

skrhano tugom uzima reči

bezglasnim pojem otvara tišinu.

 

Hvatam dato, namirujem um 

kradem trepataj  pokriven  senkom

na korak dva obrisi isti

nose tuđi lik.

 

Nestaju seni

koraka  mekih  u večeri tihoj

duboki udah

i prohladno veče. 


 

 


петак, 23. фебруар 2024.

Staza bez povratka

pošast u danu sivom

uzima danak 

igra se

baca na marginu

budne  grane 

čupa stabla 

korenju preti

otvorenih usta

grabi sate

godine 

decenije

putuje stazom bez povratka

 

 

 


уторак, 20. фебруар 2024.

Udruženje Makedonijum - književni konkurs

 Povodom stogodišnjice od rođenja Ace Šopova, udruženje Makedonium raspisuje Literarni konkurs za esej ili pesmu inspirisane likom i delom Ace Šopova.

 

.

Aco Šopov
 
Čast mi je što se moja pesma našla u ovoj jedinstvenoj zbirci.  Svojevrsni je omaž velikom makedonskom pesniku. Pesma je prevedena na makedonski jezik.  
 

КО ЈЕ ПОБЕДНИК, А КО ПОБЕЂЕНИ?


У тами ноћи скривени под плаштом неба

камене зидове отимачи снова граде

пркосе живима и страдањима њиховим

одбацују поцепане покрове својих лутања

Пружају руке дробећи камен па се

Играју њиме као играчком док нокти пуцају

Звоне питањем: Ко је победник, а ко побеђени?

.


У љутњи својој гађају звезде падалице

покидају косе вила ноћних

украду свилена крила мишева летача

чврсто их стегну у обести својој

па их терају на смех и тражења

до бескраја понављају питања:

Ко је победник , а ко побеђени?

 

Отимају од уснулих тела снове и односе их

Некуда далеко на нека друга мора

На неке друге хоризонте, препуштају их ветровима

Далеким рођацима и дубоким језерима

с утканом жељом да се никада не остваре

кроз чврсте чворове постављају питање

Ко је победник , а ко побеђени?.


Зидови с темељима од камених снова нарастају високо,

И тако вечери до јутра по тмини ноћној уз питање;

Ко је победник, а ко побеђени?

 

 KO JE POBEDNIK, A KO POBEĐENI?

U tami noći skriveni pod plaštom neba
kamene zidove otimači snova grade
prkose živima i stradanjima njihovim
odbacuju pocepane  pokrove svojih lutanja
Pružaju ruke drobeći kamen pa se
Igraju  njime kao igračkom dok  nokti pucaju
Zvone pitanjem:
Ko je pobednik, a ko pobeđeni?
.


U ljutnji svojoj gađaju zvezde padalice
pokidaju   kose vila noćnih
ukradu svilena krila  miševa letača
čvrsto ih stegnu u obesti svojoj
pa ih teraju na smeh i traženja
do beskraja ponavljaju pitanja:
Ko je pobednik , a ko pobeđeni?
 
Otimaju od  usnulih tela  snove i odnose ih
Nekuda daleko na neka druga mora
Na neke druge horizonte, prepuštaju ih  vetrovima
Dalekim rođacima i dubokim jezerima
s utkanom željom da se nikada  ne ostvare
kroz čvrste čvorove postavljaju pitanje
Ko je pobednik , a ko pobeđeni?.

Zidovi s temeljima od kamenih snova narastaju visoko,
I tako večeri do jutra po tmini noćnoj uz pitanje;
Ko je pobednik, a ko pobeđeni?

 


субота, 17. фебруар 2024.

Pismo Branku Miljkoviću

 

Elektronski časopis „Enheduana” raspisuje konkurs povodom 90 godina od rođenja Branka Miljkovića


Elektronski časopis „Enheduana” raspisuje konkurs „Pismo Branku” povodom 90 godina od rođenja srpskog pesnika Branka Miljkovića.


Pozivaju se autori koji žele da se priključe proslavi ovog jubileja da napišu svoje pismo Branku Miljkoviću. Ovo je ujedno prilika da se autori osvrnu na njegov život, delo, poetiku i tragični usud koji je imao kao pesnik. Takođe, ovo je i prilika da se progovori o vremenu u kome danas žive i stvaraju ljudi od pera. U svojim pismima, koja bi trebalo da budu kratka i sažeta, po želji poetična, metaforična ili alegorična, ali pre svega inovativna i kreativna, autori imaju svu slobodu izraza...


Svoje radove (kopirane u telo imejla) , autori treba da pošalju na imejl adresu casopisenheduana@gmail.com


U subjektu imejla napisati: PISMO BRANKU.

Uz rad, poslati (takođe u telu imejla) veoma kratku biografiju i fotografiju.


Časopis će tokom cele godine primati priloge, te stoga nema određenog roka za slanje radova.


Zahvaljujem Stjelja Ani .
Moje pismo Branku:

 Pismo Branku

 

 

Vesna Đukanović: Pismo Branku




Pismo Branku, pesniku u tišini,

U blagoj večeri pokrivena stihom tvojim pokušavam da nađem mir. Ranjena u rani, bolna u boli osluškujem tvoje misli. Leti do mene stih „UBI ME PREJAKA REČ”.


Bezvremen. Stvaran. Napisan da traje. Hvatam ga dušom. Zadržavam dah. Upredam ga u misli i pokušavam da pronađem put. Od pesnika, za pesnike. Od tebe do nas koji plivamo u istom moru. Istina je njegova dalekosežna, opominjujuća, jasna. Sudbina pesnika je ista.


Smem li da ti se jadam?


Povređena grubošću, nedostatkom razuma i pogrešnim idealima gubim snagu. Plašim se noći, koja neminovno dolazi, zaborava i neznanja.


Pitam te u koliko činova se odvija pesnikov život? Jedan? Dva? Da li jedan s ove , a drugi s one u nekoj drugoj dimenziji? Kako da pesnik u vremenu mraka pronađe svetlost? Gde da ide? Skloni se ili povuče liniju koja se ne sme preći? U čemu da pronađe smisao? Da li je pesnikova sudbina besmisao i bespuće?


Kultura pliva u mutnoj vodi. Ostaje nam samo reč. Tvoja. Zapisana, izgovorena, ostavljena budućnosti.


Do „urečenog viđenja”!

Vesna Đukanović



*Vesna Đukanović rođena je 1963. godine. Objavila je dve knjige kratkih priča: ,,Radost žute lubenice” za koju sam dobila nagradu Čučkova knjiga koju dodeljuje Narodna biblioteka Branko Čučak iz Han Pijeska Republika Srpska (za 2016) i ,,Odsjaj svilenih niti“( 2018), zbirku pesama ,,Možda bezgrešan“ 2022. godine kao dar najautoru Kreativne radionice Balkan.


среда, 14. фебруар 2024.

У част Светог Трифуна песма ,,Благе вечери" ; U čast Svetog Trifuna pesma ,,Blage večeri"

 
На распис конурса Клуба писаца ,,Вуково перо" Лозница,  послах песму  ,,Благе вечери" . 

Она је пронашла своје место у свеже одштампаном зборнику, у оквиру библиотеке ,,Вукови изданци". 

Хвала уредницима : Млађану Ранђеловићу и Љутомиру Рундићу.


Славим шта желим, поштујем све.

Благе вечери

У благе вечери  на бранику ноћи
гласови с укусом првог
гутљаја вина у богатству различитости
нежним стиховима бивају испелетени.

Траг на столњаку белом
поражени и побеђени у дослуху
врата отворених за разговор
и бескрајно обојено вином тихо зборење.

Вино, истина, траг и древно сазнање
страст ноћи по образима младеначким
и старачким уз жал на  прохујале дане,
без бирања  једнако у моћи  својој.

Када се ум помути попијеним вином
заплету се речи у вијугавом низу
полете стихови до драге  и драгог
од изгубљене љубави до садашње среће.

Оживе мртви песнци у налету стиха свог
па вином обојене усне  страшћу зборе.
Сједињени под руку у слави својој
уз тугу и радост вину захвални.

 

 

 

Blage večeri


U blage večeri na braniku noći


glasovi s ukusom prvog

gutljaja vina u bogatstvu različitosti

nežnim stihovima bivaju ispeleteni.


Trag na stolnjaku belom

poraženi i pobeđeni u dosluhu

vrata otvorenih za razgovor

i beskrajno obojeno vinom tiho zborenje.


Vino, istina, trag i drevno saznanje

strast noći po obrazima mladenačkim

i staračkim uz žal na prohujale dane,

bez biranja jednako u moći svojoj.


Kada se um pomuti popijenim vinom

zapletu se reči u vijugavom nizu

polete stihovi do drage i dragog

od izgubljene ljubavi do sadašnje sreće.


Ožive mrtvi pesnci u naletu stiha svog

pa vinom obojene usne strašću zbore.

Sjedinjeni pod ruku u slavi svojoj

uz tugu i radost vinu zahvalni.

уторак, 13. фебруар 2024.

Klub umjetničkih duša Mrkonjić grad 2024.


 ХВАЛА господину Ћоћкало Слободану.

НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ ,,ДИПТИХОН“
ВЕСНА ЂУКАНОВИЋ - КИКИНДА

ТРАЖИМ ОДГОВОР


Носе ме воде мисли мојих
Усковитланих стаза, недостижних висина
Преко корака што направих
Пратећи своје дане.
Губим нити упредених разговора
Гласове у јутарњој бледој магли
Што преко њива разноси давно дато обећање.
Одвајам вечери од јутра, дане од ноћних сањарења

Гласове од незаборава
Дозивам речима својим скројеним од
Покрова лица отпутовалих пријатеља.
Не чују, не одазивају се.

Стojим пробуђена питањем, у раскоши светла
држим двоумљење, у зачетку снова и
размишљањима о невидећем месецу

Немам одговор.
Тражим га у очима твојим.



ОТВОРЕНИ ПУТЕВИ


Дишем дубоко под небом панонским
купана прашином скинутом с узораних њива
умивана росом скупљеном руком надничарском

дарована путевима широким
и непрегледним пространством плавога мора
Делила сам радост жуте лубенице
испраћала на пут без повратка
певала тужбалице у свитање
без гласа молила у Христовом празном гробу
Стајала сам на бедему неповрата
мерила рукама претвореним у нетачне ваге

делила и даровала
у тишини се за мрак припремала
Добијала сам,

имала разума и љубави ничим заслужене
губила заслужену и под крилом голуба скривану
живела сам с немиром ветра у леђима.
Учила сам и подучавала
у кругу се вртела

с ветрењачама устајала и тонула у сан
с поносом ратника дочекивала нови дан.
Над главом пустом под небом плавим
обгрљена светлом вечним Господ нада мном бдије
кроз стазе моје Његов ме траг води
грехове и падања прашта, путеве љубављу отвара.