недеља, 10. децембар 2017.

Večernja magija



Šerpa do šerpe, pa šerpica, prepodne je proletelo u deljenju poslova na važnije i manje važne.
Supa se podrazumeva, sos od paradajza i krompir, pa pohovane šnicle, da ostane i za sutra. Radila je mehanički.  Posle niza poslova i pojedenog ručka, krenula je u  zimsku šetnju.
Odnegde, iz mraka špajza, je izvukla stare duboke cipele. Njihovi đonovi su krili mnoštvo koraka. Dodirivali su sve četiri strane sveta, krećući se u ritmu Vivaldijevih taktova. Pevušila je u duši, sasvim lagano, zatvorenih usana, svaki pokret ruku je donosio pojčavanje melodije. Uzela je tople rukavice veselih boja. Šal oko vrata je doneo još toplote.
Kineska jakna, dobro postavljena veštačkim krznom. Njoj Severac nije mogao ništa.  Niko joj nije mogao ništa. Lakožurnim koracima se uputila prema izlazu iz grada. Prema zapadu. Sunce joj nije smetalo. Njegova svetlost se odbijala i gubila u dubini fotogrej stakala.Tamni odsjaj se skrivao dobijenu slobodu.
Poneki prolaznik, žena i dete koji ubacuju bele koverte računa u sandučiće , par mladića u žustrom razgovoru  i zvonjava mobilnog telefona devojke čija je plava kosa virila ispod šarene kape dodatno ukrašene cirkonima, su ostavili tragove  u vazduhu. Mešali su se tonovi čineći sliku zanimljivo začinjenom. Obećavala je.
Sačekala je da se promeni svetlo na semaforu, da bi prešla veliku raskrsnicu. samo je beličasti trag izduvnih gasova odavao ljude.
Povratak je značio istok.
Sunčevi zraci u leđima, neka magična toplota i zamiranje vetra. Vremešni bračni par je stidljivo proklizao i nestao iza njenih leđa. Progutao ih je zapad.
Osmehnula se. Videla je svoju saputnicu darovanu joj prvog dana rađenja.
Senka se odvajala, bila je živa. Formirala se otimajući joj delove tela. Noge su narastale, svakom korakom su se izduživale. Telo se skratilo. Ruke su se izdužile, a glava je postala besmisleno mala. Bespotrebna.
Petnaest glava u jednom telu!
Čudo!
Raširila je ruke.
Šara na rukavicama je nestala, a prsti su dobijali na vitkosti. Rasli su i rasli. Svakim korakom iskrivljena stvarnost je postajala stvarnija.  Otimala se i snažila. Pretila je svojom veličinom.
- Šta to radiš?
- Da li ti to mene pitaš?
- Tebe, sami smo ti i ja.
- Vraćam se u detinjstvo.
- Lovim vanzemaljce i njihove senke.
- Da li si ti vanzemaljac ili si senka?
- Da li si ti vanzemaljac ili si senka?
- Ja sam ti! 
- Ti si ja?
- U kom vremenu je tako?
- U svakom vremenu.
- Umeš li da pevaš?
- Ne umem.
- Umeš li da držiš slikarsku četkicu?
- Umem!
- Da li ti to mene imitiraš?
- Da li ti to mene imitiraš?
- To nije lepo vaspitanje!
- To nije lepo vaspitanje!
- Naljutićeš me!
- Naljutićeš me!
- Umeš li da ćutiš!
- Umem i to, ali neću!
- Što si smešna,tako duga i iskrivljena!
- Što si smešna, duga i iskrivljena! 

Zapad je rastao.  Sunce  se gubilo odlazeći polako u suton. Kratak dan je postao još kraći. Duga noć postajala je još duža. Senka je nestala. S prvom večernjom tamom se izbrisala. Glava se povećala, telo se povećalo, ruke su se uobličile, šake su dobile prste. Noge su opet bile noge.
Šara na rukavici je zaigrala.
- Nisam nestala, samo me ne vidiš!  Ti samo misliš da nešto znaš!



среда, 06. децембар 2017.

Miris mraza

Pomislih kako mi nedostaju naši razgovori. Kako je velika praznina i  kako se hladni dani gomilaju i talože.
S jutra kada se svetlost budi i rasteruje dugu noć, prvi zrak se stidljivo nećka. Čini se čoveku da  mladi glumac s drhtajem u srcu čeka podizanje prve zavese iznad uglačanih pozorišnih daski.
Glumac dan, skrivenih namera i pritajenih želja stidljivo prima svetlo s dalekog istoka.
Obećava li?
Priprema?
Daje?
Mnoga su pitanja u laganoj izmaglici. Talasa se zora kao prozirna nevestinska haljina istkana nitima mladosti.
Dan je u svom kratkom trajanju brzo prošao.
S  gašenjem večeri se slika ponavljala. Učinilo  mi se odjednom da senka proleće ispred mene  izmešana lako neraskidivim nitima noći i dana.
Strah me obuze.
Mnogo je otežalih reči ovih dana, mnogo ozeblih i tužnih.
Požurih.
Ubrzah korak.
Ne želim da me nepoznati takne svojom rukom ili me upita za vreme. Svakim korakom nelagodnost je rasla. Jačala je i dobijala obrise najsrašnijih snova. Sam Kerber se podigao iz podzemlja i hoda uporedo  prateći moj korak.
Lupa u grudima.
Bubnja!
Raste strah kao rečna bujica. Ne odnosi. Donosi!
Podzemni pas narasta u Minotaura i stoji na ulazu u lavirint.
Tu je i Oziris.
Zbog čega me danas spopadaju nemani podzemlja?
Imam pravo da se žalim, da vičem i zavijam poput stepske usamljene vučice. Neka mi se urlik nadaleko čuje.  Mogu da dozivam kondore i albatrose. Mogu da klikćem strašnim glalebovim krikom, ali ne mogu da pomognem.
- Kome da pomogneš?
- Ti si! Čuo si moje misli. Poznao si da mi nedostaju naši razgovori i mir tvoga glasa. Nedostaje mi tvoje bezvremerje i život kroz sva vremena. Zašto si tako pritajeno uzimao oblike drugih? Zašto se nisi pokazao?
- Gledao sam te ovih dana. Primetio sam tvoju tugu. Primetio sam tvoju nemoć i nemirenje. Znam da te boli propušteno i zanemareno. Boli te gubitak dragih. Rekoh ti da slučajnosti nema. Mora da se desi što mora da se desi.  Samo postoji i svetlo na svkom kraju. O tome ne znaš?
- Ponešto sam naučila. Mnoge komplikovane stvari su jednostavne , ali vreme ne ide nazad. Bar za ljude. Ti možeš svakako Lakokrili. Kada se miris mraza širi kroz decembarski vazduh i kada se  jasno i čisto počne osećati dah radosti nadolazećih praznika nedostajanje postaje veće.  Tuđa tuga dira. Snaži.

Kroz prve zrake svetla guram čoveka u kolicima. Mlađi je nego što sam ja sada. Tuga mu je u oku. Jasno čujem reči:
- Vidiš li ga?
- Koga?
- Šacu!
- Stoji na ulaznim vratima svoje kuće.
- Sad ćeš da vidiš, ući će unutra kada se približimo.
- Nemoj tako...
 Zaista ušao je unutra. Možda je uneo svoju tugu, pa je iza zatvorenih vrata oslobodio. Možda se stideo kolica i čoveka u njima ili sebe, ili nije imao pravu reč na usnama. Ko zna.
Progutala sam reči i nastavila priču o sivom golubu koji je preletao  svod iznad nas. O njegovoj radosti i blagom sunčevom zraku koji je kroz njegovo perje tkao zlato. 
 Točkovi su nosili tugu.
- Volim kada dodješ, ti me tako lako guraš.

Eh da mi ih je gurati još koji put.

- Da gledao sam te onda, nisi me poznavala.
Gledao sam te danas. Otvorila si vrata iza kojih se krila tuga. Radovao sam se. Nisi bila Šaca.
- Lakokrili,
nikada  to ne bih mogla.



понедељак, 04. децембар 2017.

Komšijski mačak

S prvim jutarnjim lakim snegom
Proletela je vest:

Komšijskog sivobelog mačka
Prevarila pahulja prva.

Samo je dremao.
Samo se grejao.
Samo se u paučini vremena spremao
Za let,
Za put u daleki,
Nepoznati svet.

Čudo,
Pahulja se spustila,
Dodirnula ga za brk.

Podigla sa dušeka mekog.

Učini mačak
Korak,
Dva čak,
Pa spreman
Izmeša belu pahulju
Začini je dahom svojim.
Brk se pomeri.
Uho ču zvuk daljine.
Oko pokaza laki titraj
Zgrabi svetlosti kraj.

Seti se gradskih ulica,
Noćnog svetla,
Zore prve,
Svetlosnog sjaja,
Toplote letnje,
Zida komšijskog,
Hlada cvetnog,
Crno-belog psa.
Ukusa hrane
Tihe zabrane.

Samo trepnu.
Uhvati pahulju.
Zadrži je za tren,
Pa polete u mačji raj.

недеља, 03. децембар 2017.

Pod kapom panonskom

- Ko je to čuo?
Ti nisi ili jesi?
 Sad ću da ti pričam!  Dok čekaš gledaj onoga pored mene! Čekaj samo da otresem ovaj ljudski miris! Takooooo! - Telo se u žestokom naletu streslo po komandi uma.
 Posmatrač je mogao videti čeoveka koji ga je gledao pogledom punim divljenja i ljubavi. Kupio je crnodlakog psa. Ustvari crnobelog.  Lovačkog. Da mu bude drug i pratnja u zimskim danima opuštanja koji su podrazumevali lov kroz uspavanu panonske talase.
Čovek  je znao je šta ga čeka. Sklonio se. Iz prikrajka je pratio brzo pokretanje psećeg tela. Jedva bi okom uspeo da uhvati pokoji pokret.
 Pas se na delić sekunde umirio. Prvo je zatvorio oči da mu nečistoća i vlaga s crne dlake ne bi upadala, zatim je počeo trešenje od vrha crne izvijene njuške, preko glave, vrata,  tela i na kraju zadnjih šapa. Sve i svi koji su se nalazili u blizini bi bili poprskaniotrešenom vlagom. Niko nije bio pošteđen.  Nije u tim pokretima mogla da se nazre zloba, već iz čista nevina  potreba.

 -  Sad će početi da viče!
Zaista, začulo se: Arone, Arone!!!!!
- Dati ovakvom stvoru starozavetno ime? No, možda mu ja ipak dođem kao nekakav prorok.
U vremenu posle rođenja kada su se zvezde nada mnom natkrilie i pozvale me da udahnem svežinu prvoga dana , se nad mojom majkom nadneo taman oblak. Od nas petoro ostali smo sestra i ja. Dva bića u psećim telima. Slepi smo se privijali uz tamnu dlaku majke. Bilo nam je lepo, migoljili smo se u svojoj radosti i plivali u majčinoj snazi. Jačali smo. Došao je prvi kev i radosno lajanje. Bio sam bezimeni. Negovan i uljuljan u saznanju da je svet toliko velik koliko su velika dva tamna oka i pseća kućica. Onda sam upoznao i druge glasove. Majka je rekla da su to ljudi. Bili su strašni i veliki. Toplim dlanom me je čovek milovao. Nisam se plašio.
Podizao me je sve češće, pa sam video crno beli svet, tačnije bezbroj njihovih nijansi. Onda sam prešao u neke druge ruke i nežan glas. Stavljen sam u kutiju. Počelo je moje prvo putovanje. Cvileo sam i plakao tihim psećim iskonski tužnim glasom. Čovek mi je nešto govorio. Od prevelike tuge nisam raspoznavao reči. Danju je još išlo nekako, a noći su bile mora. Bezbroj senki i igre oblika pod sjajem mesečine. Od tuge sam se razboleo. Opet sam nošen i vraćen. Upoznao sam sumrak života i ponovno vraćanje snage. Prilagodio sam se. Cvileo sam, mazili su me i čistili sav krtog koji sam pravio iz čiste zabave. Ustvari, tako mi je on dolazio. Razumeo sam to i dozivao ga što sam mogao češće. Naročito sam taktiku primenjivao noću. Imao sam društvo, a i svakoga puta me je pomazio po glavi.
Kada se pseći miris počeo u oblacima širiti po kući, dospeo sam u malu sobicu, kažu pseću kućicu. Upoznao sam Sunce i Mesec. Zvede sam brojao u vedrim noćima i pokušavao da ih nekako dodirnem. Lajao sam na komšijske mačke koje su u svom bezobrazluku i mojoj nemoći pronalazile mesto za odmor na zidu iznad moje kućice. Što sam više lajao, one su bezbrižnije mahale repom. Da mi ga je bilo dohvatiti...
Dani i noći u nizu, jednaki i različiti, s osmehom čoveka donešenim  sa prvim jutarnjim zracima.
Tada se radujem. Čim ga ugledam lako se obliznem. Znam da mi donosi poslasticu: veliko parče hleba namazano svinjskom mašću. Naravno mast odmah oližem, a hlebom nerviram mačke.  Njega pojedem kasnije kada ga letnja vrućina potpuno osuši papostane suv i hrskav. Onda legnem, uhvatim parče obema šapama, polako ga krckam, a tragovi zaostale masti ga začinjavaju. To je najslađe. Lepota! Poslastica nad poslasticama.
Volim kada gazda ponese neki kavez. Duša mi ustrepta, počinjem skakanje ukrug. Ne mogu da dočekam da me izvede iz boksa, Znam da idem u prirodu. To je najlepše što se može doživeti. Stavi mi povodac oko vrata, da ne pobegnem, a i jednom sam srušio neku ženu sa bicikla. Što se nije sklonila kao mačka. Ko joj je kriv?
Kratka vožnja,  pa lepota. Prostranstvo  Panonske nizije.
Prvo sam imao strah. Plašila me je voda i nebo koje se oslikavalo u njoj. Hodao sam lagano uz nogu gazde. Malo po malo sam se oslobodio. Onda me je banatski vazduh poneo na svojim krilima.
Nisam trčao.
Leteo sam.
Punom snagom u naletu psećeg adrenalina napred u osvajanje. U istraživanje! U slobodu. Daleki karpatski vetar me lagano golica blago dodirujući kožu ispod crne dlake, ušesa se zavijore kao najlepše zastave na najvišim jarbolima. Uletim predvodeći vojsku svoga tela u visoku travu, pa u trsku. Nosi me miris divljine i ptičjeg perja. Njušim i opijam se mirisima i lavirintom prirode. Lomim trsku i suvu travu. Šušte bokori trnjina. Drhte zečja srca skrivena u njihovom korenu. Osećam ih i uživam. Najveću radost osećam kada se približim u tajnosti kakvom skrivenom fazanu u gustom šipražju. Osećam kako se pritajio od straha.  Slušam njegovo uplašeno srce u najbržem ritmu. Ukočim svoje telo. Markiram ga. On se osmeli i poleti.  Ja potrčim za njim, Gazda se obraduje...
Trčim, letim, uživam...Onda odjekne:
,,Stoj, vrati se, nazad, nazad,, -  znam da treba da se vratim, on se ljuti...- Šta je to?
 Jesi li ti lud, ili sam ja?
Ja nisam, znači ti si.
Jesi li ti magarac ili šta?
Jesi, pravi, ja vičem grlo oderem, a  ti baš te briga samo trčiš...
Sedi tu!
TU!
Sedim ja, ali mi se ne sedi, slušam, ali mi se ne sluša, ne zna on šta je lepota i brzi trk. Izgleda da on to ne može. Zavidi mi! Ima dve noge, koje će uvek biti sporije od moje četiri.  Sve mi igra duša dok ga slušam,  jedva čekam da prestane pa da poletim...
,,Idi sad i traži.,, - to je momenat, trčim, zemlja se poda mnom trese, lete bokori suve trave i panonske prašine, pa  kad onako zagrejan uletim u mastan crni mirisavi mulj,  dlaka mi se ulepi, malo ga liznem, tek da probam, pa do gazde, otresem malo vlažnog bogatstva onako znalački od vrha nosa do zadnjih šapa, poprskam ga...Volim kada miriše kao ja. On se ljuti, ja se radujem.Ne znam zašto ne razume moju radost... Gore, dole, pratim tragove krava na jutarnjoj ispaši... pa trag vrana i gugutki i onih visokih čaplji. Tu su i galebovi  preletači i divlje patke.
Milina.
Nekada za vreme letnjih toplih večeri sede na terasi. Meni  otvore vrata boksa. Projurim u svojoj radosti. Onjušim tragove noćnih hordi komšijskih mačora, pregledam baštu u potrazi za zrelim malinama ili retkim bobicama zrelog grožđa... Lizmem Gazdu. Volim njegovu ruku i miris. Ako jedu nešto samo se obliznem, i  dobijem svoj deo. Volim kockice rashlađene žute lubenice i tople mirisne kokice. Otrčim krug, dva, pet, deset, letim po svim uglovima dvorišta, tražim male paukove i kidam njihove mreže, valjam se po travnjaku koji me odlično hladi. Plivam po zelenoj travi, uživam. Sve je moje, Sloboda je moja. Ljubav je moja. Srećan sam.
Srećan.
Onda sledi večera i ono
,,Aron, boks! Bravo boks!,,
 Večeram. Uđem u svoju slobodicu. Stomak mi je pun, glavu naslonim na ivicu praga tako da mi letnji povtarac prolazi kroz uho koje viri...Dlaka se lagano pomera, vetar mi peva uspavanku. Žmirkam i dremam dok me noćno lajanje ne probudi. Onda počnem razgovore s rasama svih pasa pod nebom moga zavičaja.
Osećam svojom psećom dušom da je dan kraći. Noći su svežije. Mirisi se pojačavaju s vlagom donešenom kroz blistavi sjaj zvezda. Znam da će brzo lov. Nevidljive niti koje me vezuju s dušama svih pasa koje su nekada disale vazduh pod kapom nebeskom mi govore jasno.
Razumem.
Biće ovo dobra sezona.
 Laku noć.


петак, 01. децембар 2017.

Zbornik radova Kreativne Radionice Balkan 2017.

Zadovoljstvo mi je da se predstavim učešćem u izdanju Kreativne Radionice Balkan ,,Zbornik radova KR BALKAN 2017 ". Pridružila sam se konkursu i poslala svoju autorsku priču ,,Drhtaj u tami", izazov je bio velik, jer je misli rebalo sažeti u sto osamdeset reči. Da li sam uspela?..
Priči se pridružila i slika na svili ,,Odjeci" , u zborniku je ona u crno beloj verziji. U Elektronskom obliku se može videti u boji. Zbornik se u elektronskom izdanju može videti, pročitati i čuti na linku


Zbornik KR BALKAN elektronska verzija
  

Drhtaj u tami

Gde si
tišino?
Gde si reči?
Gde si pesmo?
Gde je drhtaj u tami?
Kuda je nestao?
Gde sve nestaje?
...
- Daj mi!
- Ne dam  ti!
- Daj mi!
- Ne dam ti!
- Onda ću da kažem, mami! I babi!
- NE dam ti ! Ti si još mali!!
- Daj mi!
- Ne dam ti! Ostavi to! To nije za tebe! To nije tvoje! Ostavi to!
-  Neću, e baš neću! To je i moga dede, nije samo tvog !




Kroz kuću se razlegao prasak. Nebo se smračilo i velikom brzinom se uvuklo u dušu starijeg dečaka. Nastala je noć. Nije video ništa osim crvenih izopačenih linija i nepravilnih đavolskih krugova Danteovog pakla.
Hteo je samo da u radosti isproba staru dedinu pušku, koja je ponosno i bezazleno stajala  na zidu dnevne sobe. Hteo je da u vedroj novogodišnjoj noći dokaže slobodu svoje mladosti i prikrivenu strastvenost nošenu ispod dečačkog lica.
Mrak u oku.  Opet prasak. Mrak koji je carstvo sna.




Hvala g Krstec Stevanu i timu KR Balkan, radujem se budućoj saradnji.

субота, 25. новембар 2017.

Poleteću

Podići ću se.
Poleteti.
Krilima dosegnuti visine.
Leteću  između oblaka.
Teraću magle.

Dosegnuću još više.

Brisaću tugu i strah.

Obrušiću se do samoga tla.

U niskom letu
Oteću prsten
Golubu za nogu zakačen.


Odneću ga daleko
Gde stega nema.

Gde  je Svetlost
Jedina.

Podići ću se.
Poleteti.



четвртак, 23. новембар 2017.

Ždralovi u Banatu



S nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, neugledna i prostrana sa dušom panonskog zaboravljenog  ratnika.
Slatina je retko posećena od ljudi. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa, pa čovek stiče utisak o njihovoj grlenosti.  Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled  mu je nekuda odlutao.
Pored slatine poslednje dane živi stara ciglana. Do nedavno se iz njenog visokog dimnjaka širio gust dim, a vešti majstori su u pozadini sušili glinene cigle i unosili ih gurajući neugledne oblike u unutrašnjost. Zastrašujuća rupa kroz koju su prolazili je zijala gutajući sve što se u nju unese. Danas je oronula. U središnjem delu je počela da se urušava i pitanje je proleća ili jeseni da li će se održati. Negde iza nje su arheolozi počeli i brzo obustavili iskopavanja.
Ovih kasnih novembarskih dana slika je drugačija. Oživela je. Povratila nekadašnji sjaj. Jata sivih ždralova u svojim migracijama preleću banatsku pustoš i pronalaze odmor na slatini s jedne i tek uzoranim njivama s druge strane stare ciglane.  Ima ih na izbočinama zaostalih za arheolozima. Čini se pažljivom posmatraču da se ciglena građevina osmehuje i raduje svojim iz daleka prispelim posetiocima.
Prostor bez ljudskog prisustva donosi im spokojstvo. Mnoga krila su spuštena. Mnogi kljunovi su podignuti ka plavetnilu velikog nebeskog prostora. Čitave kolonije se uzdižu u visine ili se spuštaju sasvim nisko i svojim dugim nogama dodiruju tlo.
Istežem vrat, približavam oko staklu i iščekujem sive prikaze. Mnogo ih je. Krupne, dugonoge, vitkih vratova i samo naizgled krhkih tela stoje, poleću, sleću.  Uživaju u životu, ne žale se na svoju sudbinu putnika. Poštuju redosled i tajanstvene znake predvodnika.
Na trenutak se vraćam negde daleko u prošlost. Dete sam. Svu umešnost i snagu ulažem da uhvatim jednu pridošlicu. Kako se približim, ona poleti, poskakuje, izmiče mi iz ruku. Govori mi svojim  nerazumljivim jezikom čije znakove ne razlikujem. Opet jurim, jurim...padam i ustajem. Vijugam u svojim kretnjama. Izmiču, a htela bih samo da  dodirnem sivo pero mudrosti i nepogrešivosti.
- Ti ih baš voliš?- glas me vraća u stvarnost.
- Da, pokušaću da ih uhavtim kamerom na telefonu.
- Daleko su od puta.
-  Daleko , ali ne odustajem tako lako.
- I šta se vidi na fotografiji?
- Ništa.
 Naravno, daleko su, kamera ne hvata drugo osim puste zemlje sa tek sivim obrisima za koje samo ja znam šta su.   Ništa, sutra ću pokušati opet. Ne odustajem ja tako lako!

Nekoliko  neuspelih fotografija .
Fotografija ždrala je preuzeta sa interneta.