среда, 08. новембар 2017.

Dve vekne hleba

 Sitna kiša je lagano dobovala u limeni krov nove šupe. Sijao je . Zelena boja na njemu se prelivala bezbroj nijansi stavarajući  podlogu za nesvakidašnji susret.  Znala je da će doći.
- Jesu li ti se krila pokvasila sipkavom jesenjom kišom, pa ne možeš brzo da se skrivaš, ili si se ipak uželeo razgovora?
- Meni kiša ne smeta. Ponekad je donesem na krilima. Pekad je prosipam pretvorenu u beličaste padajuće tragove tamo gde je nema, a razgovora imam. Došao sam da te posetim. Želim da ti ispričam:


Nepoznati prsti su dodirivali crno bele  dirke klavira stavrajući tonove poznatog valcera. Tekle su reke, a talasi su nošeni vetrom udarali njene muljevite obale. Snaga vetra je podizala mulj s rečnog dna, mutila je vodu i pretila da se plavetnilo neba izgubi u sivilu dna.
 Jačala je melodija, plesovi oko nje su se množili koracima nevidljivih. Šuštale su haljine. Odjekivali su koraci cipela uglačanih rukama lakonogih sobara.
 U melodiju su uletale violine. Svojim gudalima su pojačavale osećaj snage, davale  joj veru u dobrotu ljudi. Širila se  reka,  davala i oduzimala. Narastala je. Plavila.
Maštala je o tome da su to njeni prsti, da je ona ta koja budi radost u srcu oživljenog notama.  Mogla je da oseti melodiju i ritam, ali da nauči sviranje i pevanje nije bilo moguće. Zato je snagom uma nosila melodiju sa sobom.
 Dok je vozila stari bicikl, kupljen pre mnogo godina i ulepšan  dobrim ugrizima rđe, posmatrala je prolaznike.  Dozvolila je godinama da je pritisnu, da od nje stvore nešto što nije bila i što ni u najružnijim snovima nije sanjala.
- Kako ono kažu džangrizava starica!- poluglasno se obratila samoj sebi.
- Ko? Ti?
- Ko si ti što mi se obraćaš? Pokaži se da te vidim! Otkrij se. Nemoj čučati u visokoj travi.  Jesi li na žbunu?
- Nećeš me naći ni tu ni tamo, kada se otkriješ i očistiš od taloga loših misli ukazaću ti se, kao mnogima pre tebe.
- Zvaću policiju, pa ćeš videti! Gde si?
Zvuci klavira su i dalje odzvanjali samo se njihova  žestina smanjila.
- Bože, ludim li ja ili su to utvare oslobođene u ovim kasnojesenjim danima?
- Ne ludiš. To sam ja , vreme je da me upoznaš.Ja sam Lakokrili.
- Pročitala sam negde u nekoj priči o tebi, ali nisam verovala da postojiš. Pokaži se!
- Nije vreme da ti se prikažem. Maštaj o mom izgledu. Pratim te danas, od prvog pogleda uperenog u svetli dan. Ustala si, popila omiljeni čaj od nane čiji se miris razlegao po sobi stavrajući nevidljive niti želje za lepotom i vedrinom. Koraci su te nosili po sobi. Letela je jedva vidljiva prašina dok si u drvene kutije kauča slagala izgužvanu posteljinu obojenu mirisom neprospavane noći. Kao i svake subote, žurila si. Obuzela te je želja za čeprkanjem po tuđim životima.
- Ne čeprkam.
- Kako se drugačije može nazvati to? Preturanje, ronjenje, utapanje u stvarima koje su nekada nekome značile sve? Bile nečiji dom? Utočište? Uživanje u mirnim večerima pokraj televizora uz lagano ispijanje večernje čaše belog vina?
Prolazila si pored gomila iznešenih iz kuća. Gledala si vrednosti koje prodavcima nisu značile ništa. Nabacane jedna na drugu krckale su kristalne čaše na čijem se dnu još uvek nalazio talog osušenog, lepljivog slatkog vina.
- Ti stvarno vidiš.
- Lako si prstima dodirivala lepotu porcelanskih vaza. Bolela su te oštećenja na njima i okrnjene drške rukom oslikanih šoljica za kafu. Tuđi izgubljeni životi i predmeti koji nikome ne trebaju. Mnogo je lepote u tim kartonskim kutijama. Tu su putovanja i skrivene želje. suveniri, uspomene svih boja sa mnogih meridijana. Bele klizaljke lako iskrzane padanjem klizača nošenog zvucima valcera  sličnih onima koji su i u tvojoj glavi. 

   ,,    Pošto ti je ovo?
         - Sto dinara!
         - Sto?
       - Šta ti je sto dinara, pa to su dve vekne hleba, pa pojedeš za čas.    ,,

Dve vekne hleba za vrhunsku keramiku starih bečkih majstora.  Dve vekne hleba od kojih će se najesti gladan, od kojih će i dvorišni pas dobiti deo.  Sitost i nasušna potreba,  na trenutak su te odneli u podzemni svet kada je ljudska duša morala biti lakša od pera na vagi. Pakao ili raj. Sitost ili  lepota. Ipak ti si u tome videla sreću.
- Da sreću.
- Gomile stavri u kutijama su značile novac: sto dinara, pedeset dinara... Pedeset po pedeset...nakupi se. Za tebe je beli ćup s prelepim ručno slikanim plavim cvetovima najmaštovitijih oblika predstavljao radost.  Dve vekne hleba za lepotu   i prefinjenost. Nije to ni malo. Sitost je velika. To zna onaj ko je zaista bio gladan.
 - Znaš Lakokrili nije mi najstrašnije što kupujem gde kupujem, pogađa me što se godine nečijih života istresaju u kartonske kutije, što nikome ne trebaju, što se prodaju i preprodaju. Možda i ovaj moj bicikl tako završi i moji gobleni i moje slike...
-Video sam plakala si nad albumom sa fotografijama. Starica i malo dete. Nepoznati likovi zamrznuti na fotografiji. Možda je postojao datum na poleđini, ali snage nisi imala, ni želje. Jednostavno će ih sudbina jednoga dana progutati u vatri neke peći osuđene da služi.
Zvuci valcera su se pojačavali.  Žena se odvezla u točetvrtinskom taktu.




 - Lakokrili, kako ti vidiš, kako uspevaš da stigneš?  Kako znaš gde treba da se pojaviš?
- Htedoh to da ti ispričam, a ti kao hoćeš.
- Hvala tvoja krila mi daju let. Zapisaću. Dođi opet. Čekaću te!


1 коментар:

  1. И парче хлеба је вредније од сваке скупоцености када си гладан...

    ОдговориИзбриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!