недеља, 29. октобар 2017.

Zlato sveže pečene vekne hleba

- Gde si? Lakokrili, kojim putevima te nose nečujna krila?  Gde te je put odveo u ovo hladno pozno jutro kada se prolaznici sklanjaju od pogleda sivoga neba? Gde si kada teret minulih dana pritisne dušu, pa se ona nežno uznemiri? Gde si kada se krst na leđima podigne,  pa nedostajanje postane snažnije i teže? Gde si kada deca više nisu deca? Gde si kada prve kiše obojene bojom severa dodirnu krovove i nepokrivene kose?
- Gde sam? Misliš li da samo ti imaš krst? Misliš li da jedino tebe sever posećuje?
- Tu si!
Jesu li ti krila umorna? Da li se to dugina boja tvoga oka obojila tamnom linijom neprospavanih, budnih noći?
- Ne mogu biti umoran. Ne mogu osuđivati ili biti i ne biti na nečijoj strani. Moje je da upotpunim dan, da udahnem radost i da Prozvanima osvetlim staze kojima hodaju.
- Zaboravljam Lakokrili. Nemoj zameriti , sitnoj, nejakoj duši, spram tvoje najistančanijom rukom otkanoj.
- Posmatrao sam život.
- Zar ne činiš to svakodnevno?
- Svakodnevno od prvoga dana Postanja i uvek se iznova čudim vašoj prozračnosti i nemogućnosti da vidite.
-Da vidimo?
- Da da vidite, vi gledate, ali često ne vidite. Zato volim Prozvane. Poslednjeg sunčanog dana jeseni pritajio sam se u svojoj neprimetnosti. Odlučan da se sakrijem o i od onih koji vide.
Dan se ogledao u toploj savršenosti. Sunce se trudilo da rastera svežinu jutra, igrao se vetar zlatom u najupornijim listovima. Blaga senka je milovala igrajući uz taktove laganog valcera poluogolelih grana.
Prolaznici su u žagoru hodali idući nevidljivim stazama. Sivi vrabac se umešao u razgovor ljudi, upozoravajući ih da je to samo dan koji brzo prolazi.  Da ne žure. Da vide. Ostao je neprimećen. Laganim skakutanjem približio se čoveku naslonjenom na zid pored ulaznih vrata prodavnice. Čovek je žmirkao  upijajući toplotu i propuštajući senke u svoje oči. To je ulepšavalo sliku. Dalo mi je slobodu da se poigram , da proputujem kroz vreme i prostore.
Čovek je na sebi imao vunenu kapu pokrivenu debelim slojem potrošenih dana i izbegnutih ispiranja pod kišom nebeskom. Nosila je mnoštvo slamki skupljenih pod slobodnim ravničarskim nebom na ovršenim strnjištima skinutog žita.  Kaput je nosio daljine čvrsto ispletene sa ljuštikom tulaja od spavanja u njegovim kupama. Patike pronađene kao otpad na buvljaku su čuvale bose noge.  Krupne šake su virile ispod iskrzanih rukava noseći sa sobom vunicu isparanog džempera. Sliku je krasilo mnoštvo belih pera krupnih salašarskih gusaka koje su noć provodile pod vedrim nebom ukraj velikih bala slame.
Skitnica, beskućnik, čovek kome je dom otvoreno plavetnilo neba i beskrajna ravnica. Leti hrana i dom, zimi carstvo zaboravljenih kupa tulaja i velikih gotovo džinovslih kolutova upesovane slame. Ipak , bilo mu je toplo. Osećao se slobodno i sigurno. Igrao se senkama i paperjastim belim oblacima. Grejala su ga bela tela krupnih gusaka čija sudbina nije nimalo laka. Često je delio njihovu tugu raspredajući priče na nemuštom jeziku.
Zamahnuo sam krilom. Nečist dana i banatske prašine je spao. Ukazao se čovek srednjih godina u danu kada je firma prestala da postoji. Čist i umiven stajao je pred vratima kuće. Žena ga je napustila. Dece nisu imali.
Zamahnuo sam desnim krilom. Pojavio se mladić, otvorenog srca i prečistih misli, Snagom je završavao prvi radni dan. Uvek pošten, uvek odan, uvek u svemu do kraja istrajan.
Poželeo sam da ga uzdignem do nebesa, da oseti blistavi nebeski sjaj prvih večernjih zvezda,  kada sam ugledao drugog čoveka.
 Vidim - Prozvani.
- Zdravo druže! Udji i kupi šta ti treba. - u ruku mu je stavio novčanicu.
Tiho je zamagljeno oko treptajem odgovorilo. Reči nisu izlazile.
 Povukao sam se. Nisam želeo da me Prozvani primeti. Beskućnik je ušao unutra i ubrzo izašašao sa  belom kesom  koja je na sebi imala logo prodavnice. Iz nje  je virilo zlato sveže pečene vekne hleba. Pogledom je potražio vrapca. Imao je delić za njega.
Glavu sam izvio u pravcu neba. Snažnim zamahom sam se podigao noseći sasušene nizove života u vihoru stvorenom svojim krilima. Bio sam istinski srećan. Bog nije uzalud stvorio ljudski rod. Ima Prozvanih.
- Lakokrili, ti se uvek nađeš na pravom mestu. Hvala ti. Ne zameri.
- Nikada neću, ti znaš, ti vidiš, ti čuješ.
- Lakokrili, moliću te da čuvaš sve beskućne vile i vilenjake.
- Ne treba da moliš...
Napolju se nebo zacrnilo pod težinom oblaka. Hladne kapi su dobovale poput starih dobošara na vašarima najavljujući neke nove dane.  Grane su sevale od udaraca mačem  snažnog viteza dospelog sa dalekog severa. Njihovim jedinstvom je oterana težina dana.
Lakokrili je nestao. Otišao je da čuva beskućne.




Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!