понедељак, 16. октобар 2017.

Lakokrili i Sovra

Blaga igra vazduha u provetrenoj sobi  nije dozvoljavala da zaspim, iako me je umor savladavao i oči peckale od isparenja hrane koja se kuvala čitavog prepodneva.
Nedelju volim.
Blag porodični praznik jednom u sedmici. Još ako deca stignu...pa svakome ponešto što voli...Danas i gosti lovci i njihove priče bez kraja.
- Da li znaš ko više laže:  lovci ili ribolovci?!
-Muž mi je lovac, brat ribolovac, na čijoj strani treba da budem?
- Pametno komšika. pametno!
- Lovci, jer oni moraju da lažu i za svoga psa.
I tako se nižu šale uz lagano opuštnje i smeh. Prinesi, donesi, odnesi... Najzad odmor.
Pomeranje vazduha se nastavlja. Golicaju me perca i paperje.  Izazivaju osmeh  toliko da otvaram oko. Možda i kinem koji put.
U uglu sedi on. Lakokrili.  Svetlost se prliva u oku kao ludi ples male čigre kupljene uplakanom detetu na jesenjem  vašaru.
Osmeh postaje širi. Narasta. Srećna sam.
-Nema spavanja. Posmatrao sam te čitavo jutro. Ne mogu da ti ne ispričam ono što sam davno video, još pre Velikog rata. Zaslužuješ priču umesto odmora.
- Ti  bi samo pričao, zar ne možeš da me  ostaviš da utonem u san i otputujem negde. Mogao bi mi pozajiti krila. Putovanje bi mi bilo sigurnije i brže.
- Krila ne dajem nikome. Priče ću tebi, samo mi moraš pomoći. Moraš se setiti. Moraš otvoriti um i dušu. Moraš biti spremna za slušanje.
- Dobro, pričaj, ionako od sna nema ni traga.
- Tamo u ulici tvoga detinjstva živelo je dete.
- Da li sam to dete ja?
- Nisi ti jedino dete široke ulice.  Znaš da ja putujem kroz vremenske horizontale i vertikale.  Vidim svu decu rođenu mnogo milenijuma i vekova pre tebe. Ti si nastala mnogo kasnije.
- Dobro, ne zameri mi.
- Imao je neobično ime Sovra.
- Sećam se. Zvala sam ga Žalosna Sova, po strip junaku, jer je u sebi nosio skrivenu tugu neshvatljivu detinjem srcu.
- Da taj Sovra, znam i kao si ga zvala. Dobro je što nisi izgovarala glasno. Deda Sovra nije uvek bio deda. Bio je vižljasto dete koje se veralo na najviše bagrmove. Nije imao strah od padanja ili lomljenja grane, nije se plašio visina i očevog debelog kožnog kaiša, Jedino što nije mogao jeste da vidi meso i životinju kojoj se oduzima život. Nije mogao da jede meso.
 Bio je visok i tanak. Veseo. Raspevan na nepreglednim zelenim poljima prolećne pšenice. Raspevan na letnjem zlatu i prosipanju žitnog  bogatstva kroz duge prste. Jesenji miris obranog kukuruza ga je opijao kao dim prve cigarete. Zimi bi preko štrikanih vunenih čarapa obuvao kožne opanke i svakodnevno merio dubinu snega palu preko brojnih njiva posejanog ječma. Nosio je korake u kosi i ples u očima.  Razmišljao je da se jednoga dana, kada ne bude mame i babe, zamonaši, pa da se stopi u bratstvu s milošću Gospodnjom.
- Nisam znala. Prosto me je stid detinje svireposti.
-Samo ti slušaj. Potrudi se da zapišeš, da ljudi znaju.
 Život je tekao. Mladost se razlegala spojena s nepreglednnim plavetnilom neba i rastrčanim konjima iza kojih su ostajali oblaci podignute neprozirne  prašine. Činilo se da je toliko bezbrižan i da to niko i ništa ne može izbrisati.
-Kao i obično, dobro kratko traje.
-Slušaj! Ne prekidaj!  Naljutiću se! Moraćeš dugo da me čekaš!
- Izvini. Ćutaću.
- Jednoga jutra su zazvonila zvona s Hrama Gospodnjeg. Zvonjava se čula nadaleko. Pretvarala se u jeku bregova i lavinu otrgnutu s visokih planina. Počeo je rat. Do Dunava i od Dunava. Dve države. Jedan narod. Sovra je bio poražen. Preplašen. Puška nije za njega. Ne može ni nož da drži, a ne da puca na čoveka, na Srbina, na svog. Ne bi ni mrava... Ubeđivali su ga to nije njemu namenjeno.
Da ga neće ni pozvati. Da je suviše mlad.
Noćima nije spavao. Otvorenih očiju je gledao u sjajno nebo s još sjajnijim zvezdama koje su Suncu krale svetlost. Jutro je dočekao otvorenih očiju, zagledan u dnevnu svetlost i zelena polja. To je poslednje što je video. Sonom kiselinom je isprkao oči. Vrištao je u bolu odvajanja od svega što je voleo. Majka i otac su se uskomešali, tražili su lekare i vidare. Ništa nije pomoglo. Poziv vojsku je povučen. Oslobođen je.
- Majko moja! Šta to pričaš! Lakokrili?
- Pričam, pričam , teški su to dani bili. Neki mladići su trunuli u zatvorima, neki su se skrivali u snopovim tulaja ostavljenih na njivama i  namerno nedonešenih kući za loženje u paorkim pećima.  Neki su čamili na tavanima ili su bivali živi zakopani u zimske trapove  s otvorom samo za kap vazduha. Neki su morali pušku na rame.  On je ostao u svom mraku.
- Sećam se da je deda Sovra na glavi imao šubaru. Hodao je uz pomoć štapa, lagano, pazeći
 da ne zapne.  Bele oči bez zenica su umesto toplote i radosti širile strah. Deci se ledio osmeh na usnama kada bi im pogled dodirnuo njegove oči.  Ipak nije ostao sam. Imao je porodicu,  sina.
- Nije imao.
- Lakokrili, pogrešio si! Ne znaš! Njegov unuk je igrao Čilingera s decom iz ulice. Prašina je letela do nebesa kada bi stara šerpa ili konzeva poletela udarena drvenom motkom! Što više starih olupina , više buke i smeha.
-  Gledao sam kako vitlaš motkom većom od sebe i kako te nisu puštali u igru. Još vidim tvoje lice na kome se zalepljena prašina slivala nošena puštenim suzama. Pamtim kako se plava kosa, skoro bela lepila za umazano čelo. Prava rečna korita i klisure. Ne zameraj mi. Lakokrili zna sve, i vidi sve! To si zaboravila.
- Nisam!!!Ali...
 - Dugo posle rata, posle majčine smrti i ogromne tuge neprežaljenog životnog druga, otac ga je oženio. Nelepom i starijom. Nije bilo važno, važna je bila ženska ruka u kući.  Ono što samo ja znam jeste njegova posvećenost Gospodu. Nikada ženu nije dodirnuo. Dece nije imao.
U poslednjem danu ozvezdanog neba i čistog okupanog, osunčanog zelenog jutra, živeo je punih osamdeset godina. Svakoga dana je legao obasjan hladnim zvezdanim, a budio se pod toplim sunčevim zrakom.
- Lakokrili!!!! Izvini.
Lelujanje vazduha je postalo snažnije. Soba i zidovi su se zaljuljali, krila su u trenu pokrenula skriveno telo. Oči boje duge su brzinom misli otišle u neku zemlju skrivenu od ljudskih vidjenja i zaštićenu od zlobe i stradanja.
- Gde si opet?
Lakokrili...

Slika na svili:  Leto.


субота, 14. октобар 2017.

Lakokrili i njegove priče : Ruža

Tiho, osunčano oktobarsko  popodne je donelo vreme za odmor. Uzimam knjigu.  Počinjem čitanje.
Stigla sam do dna stranice. Vraćam se na početak. Misli su mi negde drugde.
Lakokrili koji je  nosio tajne mnogih. Duša mu je bila velika kao nebo iznad nepregledne ravnice ili  dno ispod uzburkane  površine okeana.
 Hrabrosti je imao, ali se ipak skrivao od ljudi, koji se lako navedu na zlo i   povodljivi su. Još lakše zaboravljaju dobrotu i samilost datu im od strane Gospoda.
 Nije se plašio da će mu ljudi nauditi, već da će svojom nesposobnošću da čuvaju tajne odati najskrivenije i najvrednije.
  Voleo je Prozvane.
Lakokrilog sam upoznala pre dosta  godina kada mi je svojom nesebičnošću i dobrotom pomogao da izdržim.
Imali smo svetlosti i  beskrajnu igru njenih čestica  pokrenutu njegovim krilima , ali i onih  teških oblaka, kada me je svojom čistotom podizao u neke svetove nepoznate čoveku. U njima je vladao savršeni mir i sklad svih htenja i  mogućnosti. Sve se stapalo u savršenom miru i nevidjenoj neopipljivoj i ni sa čim uporedivoj lepoti. Očišćenost se izvijala kao najlepša pesma rajskih ptica  osposobljenih  rukom Gospodnjom da stvaraju čistotu svojim pevom.
 Lagano podizanje tela u visinu i usklik čistog srca osećali su se nadaleko. Krila su milovala, davala  novu nadu, ispunjavala prazninu nastalu velikim gubitkom.
Ne znam kako Lakokrili  izgleda. Poznajem samo njegova krila i njegove oči. Poznajem njihovu dobrotu i bezvučni govor  obojen melodijama  mnogih ljudskih glasova.
Danas me je posetio.
Čučalo je krilo u uglu male sobe.
Bilo je tiho.
Šum laganog pomeranja  se u tišini uzdizao dodirujući najskrivenije delove uma..
Bezglasna priča je počela:
- Da li se sećaš tetka Ruže?
- Koje, moje? !
- Da tvoje! Zaslužuje mesto negde u tvojim zapisima.
- Eh, tetka Ruža! Zauvek mlada u nekom vremenu van vremena.
- Dugo sam posmatrao niz kuća u ulici na kraju grada. Mešali su se stanovnici, preci i potomci. Uspeo sam da svojim krilima oživim žive i one druge.  Zajedničko im je to da su duše njihove jedna pored druge i da čine neraskidivi niz.
Mala kuća i dve žene nošene svojom sudbinom. Svaka je svoj krst nosila s ponosom.
Sećam se  Ruže.
Čarilijom mladosti je zavolela zabranjenog. Ludo. Najluđe od najluđe novogodišnje noći s beskrajnim nizom upaljenih svetiljki  u jedinstvenom obasjavanju Novoga leta. On krupan siromah, širokih šaka i neumornih ruku. Majka umorna od siromaštva, gladi i opraštanja sa izgubljenim životom je videla ogromnu opasnost. Možda je to što je  učinila zbog straha da ne ostane sama u svojoj nepreglednoj tuzi koju nijedna majka ne bi trebalo da oseti.
Ona prozirna lakonoga s šakom prepunom uskovitlane mladosti. Spremna na beg. U poslednjem času biva zaključana u sobu bez prozora. Mali špajz koji je značio lagume bez izlaza i nagoveštaja svetlosti. Čitave noći su je posećivali zli duhovi. Pokušavao sam da ih rasteram silonom svojih krila. Bezuspešno. Pretili su joj, kidali je. Pred zoru su joj potpuno oduzeli razum. Ostala je sama, zamrznuta u vremenu mladosti. U danu kada je trebala da ode.
Ostala je zauvek mlada.
-Vidiš, Lakokrili, ja se ne sećam te priče, nisam bila rođena, kasnije, mnogo kasnije se o tome pred decom nije pričalo. Ostala sasm osiromašena za veliku dušu.
- Plava kosa i plave oči, znaš, imaš nešto njeno u sebi. Možda osmeh, možda pokret ruku ili tela ili možda onaj tužan osmeh koji zna da se zadrži na tvojim usnama.
Nekako posle rata, kada je Sava već spavao pokriven teškim zemljanim pokrivačem, su bile moderne lokne.  Nosila je baš jednu takvu na svome čelu.
- Toga se sećam. Uvijla je dugu kosu u jedan vikler na vrhu čela. Kada bi ga skinula ostala je lisnata cev od kose, kao... kao šam rolna, spremna  i ispunjena da životnim kremom.
- Da, uvek me je privlačila. Molila sam je da je odvije. Činilo mi se da se u njoj krije najveća tajna pod kapom nebeskom i neki tajni  rajski mir.
-I marama. Uvek povezana, Stisnuta da se nijdan nestašni uvojak ne osmeli na beg. Vodio sam s njom razgovore. Nisam birao da li je  noć ili dan.
,, Tiii, ti, si, kkooo si ti? Zašto si ovde! Sedi, sedi... Doći ću, doći ću, sad ću, sad...kakva su ti krila, a tek oči...ti si mi drug ! Ti...beži, beži da te ne vide, sakrij se negde, sad će doći, nemoj da te oteraju..beži ,, .
Kada bi je pitali s kim razgovara odgovarala bi da tu nema nikoga, da je sama. Nikada me nije odala,, Volela je kafu iz male šoljice.  Samo ujutro. Kuvala ju je u plavoj džezvi s belim tačkicama. Bila je retka, obojena crna voda. ali je mirisala neponovljivo i snažno da me je dozivala iz najudaljenijih svetova. Za tili čas sam se pojavio i maloj kući. Skrio bih se u ugao sobe. Ona bi me pozdravila osmehom, a ja sam je štitio nevidljivim štitom stvorenim laganim pomeranjem
krila.
- Lakokrili, otkuda ti sve znaš i možeš svuda da stigneš?
Kako si mene našao?
Kako me tvoja krila...?
Lakokrili, opet si nestao! 

недеља, 08. октобар 2017.

Lakokrili


Lakokrili je nečujno leteo iznad naselja. Pažljivo je birao gde
će spustiti svoje krilo. Gledao je sjajnim i nikada usnulim okom. Nije imao potrebu za snom. Mogao je u želji, da propusti neki događaj, samo  okrenuti glavu  ili da se praviti  da ne vidi.  Uprkos tome znao je ko, kada, kako i zašto se nešto dogodilo ili nije.
Nikada mu ništa nije promaklo.
Video je sve, znao je sve!
 Najviše je voleo tajanstvenost usnulih duša i njihovo tiho disanje. Znao je ono što oni nisu znali. Odavali su se u najmirnijim snovima. Ispunjavali su u smelim vizijama svojih snova  želje i brisali uskraćenost svakodnevice.
 Tada bi se vinuo u visinu i svojim krilima bi podizao duše koje su se u tami noći odvajale od tela. Vrltlog je rastao u spiralnim uvojcima toplog vazduha. Plavio se kao devojačke kose i oči zaljubljenih momaka. Podizao se lagano i sigurno kao ruka starice ili posiveli brk zaboravljenog starca.
Uskomešao bi probuđene i otkinute duše, podstaknuo bi ih nežnim  milovajem najsitnijim perima  utkanim u svoja krila. Sve bi vrcalo od glasova, oni bi se opet spajali u reči, pa u rečenice i tako dokle god je noć trajala ili se neko grubo našalio i prekinuo budnima nedostunu radost. Polako bi uz beskrajni sjaj noćnoga neba sklopio ogromna krila, a priče bi krenule, prvo tiho i sramežljivo, a zatim bi jačale ohrabrene njegovim pažljivim slušanjem.
 Naizgled je bi miran.
Kada bi se prvi nagoveštaj budjenja osetio na zatvorenim kapcima, nestajala bi slika o Lakokrilom i priče ispredene  u tajnosti noći. Lakokrili je bivao zaboravljen i skriven. Niko budan ga nikada nije video. Nije se znalo kako izgleda, da li je nalik starim zmajevima, aždajama, grifonima, heruvinima,  arhanđelima ili potpuno liči na, nekim čudom,  naraslu džinovsku pticu selicu. Nije se znalo kada je stvoren i od čega, kako je sve priče mogao da pamti i kako je sve živote slagao jedan pored drugoga i čuvao od svakog zaborava,
Ipak su postojale naznake njegovog lika. Lakokrili se ukazivao Prozvanima. Onima koji su osetili istinsku tugu. Čak i njima se prikazivao samo kao blesak ili nagoveštaj nedokučivog nestvarnog obrisa  bića s najviših tajabstvenih planina i njihovih najskrivenijih pećina.
Kada bi se svi Prozvani mogli sastati i kada bi se mogle spojiti njihove priče, stvorila bi se magličasta slika Lakokrilog. Ono što su    Prozvani znali jeste boja njegovih očiju. Satkana od duginog spektra, menjala se od količine svetlosti u trenutku pokazivanja.
Lakokrili je uprkos godinama koje je nosio bio mlad. On je u sebi imao  mešavinu prvog čoveka i tek rođenog deteta. Nosio je sve pravde i krivde. Odnosio je i donosio plač, nevericu i veru. Što je najvažnije pružao je nadu i savršeno pamćenje..
Nije moglo proći nijedno  slavlje, a da se nepozvani gost ne ušunja i skriven od očiju svih izvodi najlepše plesove uvijajući svoja krila. Posebno veseli su bili oni na čijem se čelu zadržala mrvica njegovog paperja. Prozvani je duboko u sebi nosio tugu i skriveni žal, pa se posvećivao veselju za sve koji su mu bili dragi. Osetio je istinsku radost.
Lakokrili nije bio stvoren da mrzi ili osuđuje. Smisao njegovog postojanja je razumevanje duša stvorenih rukom Gospodnjom.
Savršeniji od savršenstva stvorenog čovečjom rukom, čistiji od najiskrenije nevine duše, blistaviji od najblistavijeg bisera otetog s dna mora, takav je bio Lakokrili.
Umeo je i da tuguje. Znao bi da u trenucima velikog bola podstakne one dobrodušne i spremne za upućivanje utehe svojim ogromnim krilima uputi na pravo mesto. Ljudi su nekada govorili da je sve to sudbina, volja nečija, slučaj ili sama djavolja rabota.
U postojanje  Lakokrilog mnogi ne veruju.
Njemu je  svejedno. Ispunjen je  i zadovoljan sobom. Ima je sve što mu je  potrebno za nesmetan let. Spreman da ispriča vidjeno ili da svojim krilom pokrene vetar pa da se ljudi čude.

Za Lakokrilog. Jesenje cveće.

среда, 04. октобар 2017.

Srna

Srne su se ponete jutarnjim mirom i svežinom, ali i nedostatkom čovekovog prisustva, zaigravale na čistini. Radost je vrcala ispod njihovih nogu.  Sveža trava oprana jutarnjom blagom rosom se lepila za njihovu vitkost.  Izlazak sunca i rasterivanje poslednjih tragova tame ih  je prenulo. Osetile su istančanim čulom nasleđenim od svih srna koje su živele pre nih,  opasnost prilazećeg.  Lakoća tela ih je ponela negde u nepreglednu tajanstvenost ravnice.
Dovoljan je samo treptaj, postajem deo slike
.
Nalazim se u ulici svoga detinjstva .
Paorska kuća, velika, lepa, preka. Na samom uglu. Zahvata dve ulice. Ima dva ulaza.  S jedne strane je sveže umivena najčistijim gašenim krečom kupljenim i gašenim u velikom metalnom starom koritu  uz vrelinu i  burno stavranje mehura. Beli se nadaleko.
Srna sasvim pitoma. Svoju njuškicu u protura kroz žicu koja deli baštu, sav njen svet, od ruku dece. Tu smo svakodnevno, od jutra, pa dok  nas majke ili noć ne oteraju.
Tihi smo.
Delimo  domaći keks ili parče hleb . Mnogo je ruku. Dodiruje nas svojim jezikom.  Ćuti.  Iz dvorišta se čuje glas koji nas tera.
Odlazimo.
Brzo se, u tajnosti i skrivanju od druge dece vraćam. Vraća se i ona. Tako je čista. Gledam svoje ruke. Ispod noktiju se crni banatska prašina. Ne smeta joj. Koža je pod mojom rukom čvrsta , a istovremeno i tako nežna.  Milujem je. Donela sam joj jabuku opalu s visoke grane naslonjene na zid našeg dvorišta.  Jabuka komšijska, a naša.  Slatka.
Iz njenog oka teče kap. Plače.
- Zašto plačeš? Tu sam ja...Zašto...
Blesak za bleskom.
Srne nema.  U dvorištu je čovek.  Deda, Na glavi mu je šubara od crne jagnjeće kože. Na nogama opanci. Grube štrikane vunene čarape navučene do kolena. Onda pantalone i  jakna od grubog platna. Na leđima kožuh. Stoji sam. 
- Deda Jefto, gde je...?
- Nema je deco. Nema. Otišla je da se pridruži svim srnama od davnina izgubljenim u ovoj našoj ravnci.  Ja sam je doneo, spasao sam je kad je bila lane... nema je deco, nema. Samo je zaspala.Samo je zaspala.
Blesak.
Šetam pored starog kopa gde se nekada glina vadila i od nje pravio najkvalitetniji crep. Voda je tiha. Vetra nema , samo ravica blago šapuće tajne kroz udaljene glasove ptica i  otkinute semenke maslačka.  Odjednom šum vetra. Glasan. Brz. Strahom obojen i nošen sve bliže i bliže. Čujem ciku dece. Strah me obavija. Zvuk je sve bliži. Sablast , aveti u svetlosti dana?
 Pored mene proleće krupan strah u telu srne.
- Uhvati je! Uhvati je!- grupica dece je jurila srnu prenutu iz sna.  Zatela se i u svojoj brzini nije birala put. Lomila je i krivila sve pred sobom noseći istinu o slobodi.
Slika je trajala vrlo kratko, toliko da su se  obrisi tela izgubili u gustom cvetanju plavog čička.
Blesak.
- Imamo kod kuće srnu! - reče dete svome učitelju.
- To nije dozvoljeno. Morate je pustiti na slobodu.


Slika na svili -Srne.