Banatski prorok

Кроz tunel isprepletenih grana starih platana, posađenih u nekim srećnijim vremenima, je strujao čudan zvuk.  Šuštanje se pretvaralo u razgovore beskrajnog niza duša onih koji su udisali ovozemaljski vazduh ispod njih. Zanosila  je igra ranog jesenjeg vetra i onog poslednjeg letnjeg. Dodirivali su svojim zvukom iznad svih zvukova, one koji su bili spremni da ih  čuju i osete.
Žurnim korakom,  otvorene duše, spremna da upije darove prirode,   žena je žurila. Trudila se  da  ne uznemiri šumni razgovor.
 Nije želela da se, potpuno nebitna i neuporedivo manje lepote od one oko nje,  umeša među gorostase i da ih omete u drevnim pričama.
 Šuštanje i šumovi. Šaputanja i neobični zvukovi. Prvi krupni požuteli listovi ispod nogu. Žal za nekim prošlim mirom.
Na samom kraju drvoreda nalazila se klupa. Ništa neobično, da na klupi  nije sedeo vremešni starac neugledne spoljašnjosti. Baš ta neuglednost je privlačila.
Iako toplo, na sebi je imao kišnu kabanicu. Ispod nje se telo moglo samo nazreti. Skrivalo ga je mnoštvo džempera i odeće. Cipele su bile one zimske, duboke, s naznakom vrelih nogu, jer su pertle bile odvezane. Čitava slika starca s neobičnom zlatno zelenom šumom iznad glave je izazivala strahopoštovanje.
Oreol nad glavom starca.
Da je bio sumrak posumnjala bi da se nalazi u nekoj zoni nedostupnoj običnom čoveku. Iako nespojivi,  stapali su se u jedno. Činili su celinu spremnu da se voljom nebeskom zauvek sačuvaju za neka buduća pokolenja.
Starac je nešto mrmljao.
 Nerazgovetno, usled nedostatka niza zuba. Reči su se penušile i narastale. Morala se pritajirti i uložiti trud da prikrije svoje prisustvo,  kako bi čula  i odgonetnula njegov monolog. Možda je i razgovarao s nekim,  njenom oku nedostupnom sagovorniku.
- Ehej, sine moj, koliko puta sam govorio, koliko puta sam rekao, a da me niko nije čuo?
Znam, kažeš nisi ti prorok, kao oni  Tarabići ili onaj Nastrad ili kako li se već zove, ali ja znam, znam.
Nikada mi nisi verovao. Možda sam mali, neugledan, pa ti se čini da ne postojim, i da moje reči nosi jesenji vetar, ali ja čujem i vidim.
Ja znam bolje od vas običnih.
Ispred mojih očiju se nižu slike iz davnina, kad god poželim moji su tu. Pružaju mi utehu i pričaju o nekom drugom dalekom i boljem svetu. Ispred mojih očiju se nižu slike onoga što će biti.
Reću ti nešto strašnije, nešto što će se desiti i na šta niko od ljudi s ove naše  Zemlje neće moći da utiče.
Misle moćni su.
Misle silni su.
Upravljaju životima.
Pritiskom na dugme odlučuju o životu i smrti. Odlučuju kakav će im biti porod, da li hoće muško ili žensko dete. Ništa se ne prepušta radosti i sudbini.  Svako bi hteo više i bolje. Svako bi hteo da odlučuje i naređuje.
Reći ću ti šta će biti. Dobro slušaj, ja neću biti tu kada se to desi, ali ću znati da se desilo.
Iz daleka, tamo gde čovek nikada nije stao nogom i gde nikada neće stati, će doći prikaze. One će biti tako moćne da se ne moraju približiti  oku čovekovom, a on će znati da su tu. Njihova senka će delovati umesto njih. Biće ljute. Na čoveka. Na njegovu gordost i misao o moći. Čekaće da noć bude vedra. Probudiće čoveka i naterati ga da gleda u visine.  Videće da sa neba padaju kutije, koje ti, sine moj zoveš satelitima. Padaće i goreće u svom padu. Plakaće ljudi na severu. Plakaće ljudi na jugu. Plakaće i oni na zapadu , a ni istok neće biti pošteđen. Zaboraviće čovek na rakete i putanje aviona. Zaboraviće se nevidljivo kretanje zvuka i reči. Neće se čuti ni videti ni slika ni reč. Rasuti po  stranama sveta,  raseljeni će misliti o roditeljima u postojbini, ali ih neće čuti, ni videti. Sve će stati. Vreme će biti skupo. Zemlja će drhtati. Ljudi će patiti od gladi. Rušiće se mostovi. Neće imati znanje oni koji treba da ih poprave. Neće imati znanja o rau i načinu rada. Zaborav će pokriti zemlju. Komjuteri i roboti neće vredeti, mobilni telefoni će biti otpad. Sve što je prljalo će biti izbrisano.  Senke  će u radosti leteti.
Šta kažeš, pričam svašta?
E moj sine, jesi li me ti slušao kad sam govorio da će doći vreme da neće biti odžačara? Nisi mi verovao! Ne veruješ mi ni ovo. Biću ja negde. Podsetiću te na sve što ti rekoh. Ti zapiši ako smeš.
Morala je  pustiti osmeh. Šta to čovek reče? Šta to u svome bunilu mrmlja, kakvi proroci, kakve senke. Uzela je mobilni telefon.TI TI TI TI TI TI TI..
- Zdravo, nešto čuh, dok sam prolazila ispod besprekornog platanovog venca malog naselja  na kraju grada,  ustreptalog od ranojesenje toplote.  Da te pitam, da li postoje odžačari u našem gradu?
Ne postoje!
Šta kažeš!!!!!