Duša u pesmi ili pesma u duši?

Sedeo je u hladovini ispod starog oraha, koji je njegov otac davno posadio i ispod koga su spas od letnjih vrućina pronalazili njegovi sad već davno pokojni roditelji. Tako je mogao svakoga trenutka,onako ponesen mirom prirode i bogatstvom mirisa, da otplovi zamišljenim stazama svoga sećanja i da pored sebe zamisli drage likove.

Uvek su mu pružali podršku. Voleli su ga. Negovali, vaspitavali ga u duhu starine i nežno uljuljkivali u saznanju da su ljudi dobri, da treba biti tih i zadovoljan.

Tako je izrastao u čoveka. Bez znanja o ljudskoj svireposti i dvoličnosti.Učili su ga da uvek kaže ono što misli, ali ga nisu upozorili na posledice.

Bio je prostodušno naivan[i ostao ], verovao je ljudima i nije sumnjao u njihove namere. Iako živi u sada već dvadeset prvom veku nije spreman za njega. Nikada nije umeo da sakrije svoje reči, nije umeo da ne postavi pitanje na odgovor za koji se smatralo da treba da zna i koji je obično bio neobično banalan. Čitavim svojim bićem je pripadao vremenu kada se čistota duše cenila više od svega. On je sigurno imao neiskvarenost, ali se ona graničila sa ludošću. Nekada je, nekim svojim postupkom ličio na Don Kihota.Nikome nikada zlo nije činio , ali se ni dobra nije hvatao. Jednostavno se držao po strani.

U govoru je uvek akcentovao poslednju reč, dajući joj važnost bez obzira na to da li je važna ili ne.

Njegovim venama je tekla krv koja je u sebi imala dobrih mešavina. Kao što su žitelji njegovog okruženja mešovitih nacionalnosti, tako je i on sam višenacionalan. Pomalo Srbin, pomalo Mađar, pomalo Rus, pomalo Nemac, a pomalo i Jevrejin.

Lik.

Onako kako to žargonski govori mlad svet, Glava , telo , udovi, srazmerno razvijen , blago podgojen s osmehom i telom neaktivnog sportiste.

Ono sportsko kod njega ga je teralo da vozi bicikl. Onda bi, baš kao što je to činio njegov deda, jednom, sada već više ne drvenom, nego plastičnom štipaljkom sužavao sam rub nogavice na pantalonama, da se ne bi zamastile od lanca,koji je redovno podmazivao da bi što duže trajao.

Kako se stalno plašio vetrova i promaje, oko glave je nosio ono što sportisti stavljaju kada se zbog velikih napora znoje znojnicu. Čuvao se hladnoće, a smatrao je da mu kačket ili kapa ne stoje dobro.

Maštao je o pogledima devojaka. One bi tada svoje zanosno sjajne oči stavljale u službu njgove kose, koja je kao kakva četka štrčala preko ivice vunene trake. Za njega je ona zanosno vijorila i slala mirise kolonjske vode na sve četiri strane sveta i služila je kao nefunkcionalni magnet.

Gleda svakoga jutra svoj odraz u ogledalu, smešaka se samome sebi i pridaje važnost nekim nevažnim stvarima. Jutarnji ritual je veoma važan. Ima svoje navike koje itekako poštuje.

Poštuje ih jer na prvom mestu voli sebe i važan je sebi samom. Higijena je veoma važna, uvek je čist, uredan , ispeglan i izbrijan. U poslednje vreme gleda da kupuje stvari koje se ne peglaju, jer tako sebi štedi vreme, a i struju.

Kafu ne pije ili veoma retko, kad se baš mora. Bitno je da svakoga jutra sedne na svoju terasu i da oslušne zvuke koji dopiru spolja. Svakoga jutra zvuci su različiti u zavisnosti od dana u nedelji. Mogao bi napraviti tabelu i stavljati baš kao đacima u školi pluseve i minuse komšijama koje obavljaju svoje poslove..

-EEEEj, to je dobro za zdravlje, odmoriti pre posla...

Voli pesmu.Svako jutro prvo otpeva koji stih neke izvorne pesme, stare, one koje mu je mati nekada davno pevala. Nekada se reči prepliću i baš kao u narodnom kolu mlad i lep momak povede sve ostale u pravilnom nizu. Tako i on, predvodi zamišljeno kolo putevima svojih misli...

Ono što ga izdvaja iz skupine ljudi sa kojom se svakoga jutra sreće i koje iščekuje, jeste baš ono njegovo čega nije svestan, a što ljudi oko njega itekako raspoznaju.

Svakoga jutra ide na posao, nekad mu se dogodi da svoje započeto pevanje ponese sa sobom , pa slučajni prolaznik upre pogled pitanja u njegovom pravcu. Nemali je broj situacija iz kojih se lako bez posledica izvukao, kada je naleteo na prolaznika, uz lako simpatično izvinjenje:

Ja, to ...izvinite, izvinite....

Ljudi bi odmahnuli glavom , a on bi samo produžio.

Ljudi ga itekako poznaju i ne zameraju mu njegove navike, samo im je čudan. Današnjem čoveku ne prolazi ništa ispred očiju. Sve zapaža, uočava i vidi.

Naučen da udovoljava samome sebi, bez obaveze prema bilo kome. On se ne obazire na prolaznike, nastavlja sam sa mnoštvom tonova u svojoj glavi...

Pravi gospodin, nikom dužan, nikoga ne moli za uslugu, sve čini sam i uvek je dovoljan samom sebi.

-Pa zašto onda ne bi? Ko peva zlo ne misli!

Visoko obrazovan. Govori nekoliko jezika, pa toliko godina ima i živi među tolikim svetom, a i njegova krv je bogata. To je nasušna potreba.

-Moja baba je pred svoju smrt u devedeset drugoj godini govorila samo srpski iako je bila Nemica . Pa što i ja ne bih znao.

Ima posao, radi u biblioteci. Državna služba, sigurnost, vikendi i praznici. Knjige na dohvat ruke, a voli da čita.

-Ooo, poštovanje, šta se to danas čita?

-Koeljo, Alhemičar...

-Pa lepo, te knjige nisu skupe, mogao bih kupiti, lepo je držati kjnigu na polici u dnevnoj sobi. Koliko košta?

-Pa otprilike...

-EEEEj, pa zašto bih kupovao, pa za to mogu dva puta ručati...

Dobre je duše. Nikoga da ne uvredi, barem ne svesno, sa ljubaznošću se odnosi prema starijima, to je poneo iz roditeljske kuće, ima dobro vaspitanje koje je veoma važno za svaku osobu.

-Vi ste, kada ste bili mlađi bili drugačijih misli?

-Bili ste sposobni reći...

-Pitao sam se kako to smete?

-Bio sam mlad, imao sam ideale...

-Gledao sam i ćutao...-ni ne čeka da sagovornik zavrči rečenicu.

- Ja sam onda bio nezadovoljan, ali sam ćutao. Zašto bih nekoga podržao, meni je dobro kada ćutim, zašto govoriti i stvarati neprijatelja?

-EEEEj. Ćutim i bolje mi je.

Osoba o kojoj se radi se blago ljuti, preznojava se, i pita se kako se on seća svega rečenog.

Zašto bi shvatao da se ljudi menjaju, da se granice ideala pomeraju, da su sa različitim životnim dobima misli drugačije.

-EEEEj, ja sam ovakav kakav sam, zašto bih se menjao? Zašto?- Stalno je govorio u sebi.

Bez para nije. Lako može da zaradi novac, onako iz hobija radi u svome povrtnjaku, pa sve to lepo plasira, uz to izdaje mali stančić ostao od pokojne tetke u Novom Sadu...

Veoma voli, kada je kako kaže jeće i piće. Ne ustručava se nimalo. Pa ljudi su zato doneli. Dogodi se da ljude ceni po časti koju su stavili na sto.

-Što je dobar ovaj kolač!

-Da li ste Vi pravili ili je kupljeno gotovo?Koliko košta?

-Kupljeno, košta otprilike...

-Mogao bih poručiti...brzo izgovara, a još brže dodaje:

-EEEEj, pa to je par cipela, ne moram ja počastiti ...

Uz blago podrhtavanje glave i odmahivanje u smeru levo, desno, disciplinovano na svoj tanjr stavlja treće parče i govori uz blagi prekor :

-Ima se može se...

Marko , kolega iz biblioteke se oženio, sakupljani su prilozi za skroman poklon. Kako je dotični kolega tek počeo da radi pa ga nije dobro pozanvao izostao je novčani prilog, ali čast nije izostala. Predivne pogačice sa sirom, pa posluženje na ovalu...Njemu je sama voda curila na usta. S mukom se suzdržavao da koja kap ne padne na kakvo vidno mesto. Stidljivo je pognuo glavu, a očima je kolutao na sve strane. Pokušavao je da vidi gleda li ko.

Suze su mu krenule od gutanja bez dovoljno žvakanja.Desnom rukom je zgrabio par pogačica i žurno izašao iz kantine biblioteke. Tihi kikot ga je ispratio.

Nekako ga hoće i nasledstva.Dobio je stan, nešto zemlje i novca.Nema sa kim da deli, nema braće ni sestara, nije oženjen...

-EEEEj, dobrostojeći...

Dobro situiran i svestan svoga statusa jedno vreme se nadao dobrom ulovu neke fine žene koja bi u njega gledala širom otvorenih očiju i treperila na svaki njegov mig. Dočekivala ga i ispraćala bez pogovora i pitanja.

-Znaš....kako si ti našao tako lepu ženu? - pita svoga komšiju bi mu mogao biti sin.

Dečko se preznojava, neprijatno mu ...

-Ne pitam ja to ... ja to samo onako...

I pored neprijatnosti lepo vaspitan mladić, da bi zaštitio svoju ženu od pitanja kako je pristala da se uda za njega, jer je komšija bio sposoban da uputi takvo pitanje, ali ne u šali , već potpuno ozbiljno, uz blagi osmeh reče:

-Pa, pozovite je da izađete u bioskop...

-Pošto je karta?

-... odgovara mladić.

-EEEEj, mnogo skupo, može ona i kod mene na čaj, pa da film gledamo na televiziji.

Naravno dotična osoba i kod kuće može da popije čaj i da provede veče uz televiziju i čitava stvar pada u vodu.

Bilo je entuzijasta koji nisu odustajali od namere da pronađu srodnu dušu za svog kolegu.

Jednom prilikom je pokušaj skoro uspeo. Kada je posle ugovorene kafe u kafiću odbio da popije kafu, jer nije dozvolio da mu kafa bude plaćena, a sam nije želeo da plati, a ionako ne voli kafu, opet je stvar pala u vodu.

Naravno njegovi poznanici su vrlo brzo uočili njegovu bolećivost prema novcu i često su pravili razne šale na njegov račun.

-Stanko, imam pravu ženu za tebe!

-Stvarno, onako kao Sosa lepu, jedru?

-Baš tako...

-Pa kako bi se sreli? Da li bi ona došla kod mene? -pitao je uz iščekivanje...

-Možda bi prvo trebao jedan izlazak da se udesi...

-Može, može...

-Kupi buket ruža i odnesi NN...

-Buket ruža, pošto su ruže?

Zakolutao je očima i brzo shvatio da je januar...

-EEEEj, odložićemo sastanak tamo za proleće ili leto!

Auto vozi samo kada je sunčan dan. Čuva ga i neguje kao da je dete. Njegov auto:

-EEEEj, Bože saćuvaj, nikada nije video kišu.

Kolika je ljubav prema tom mališi koji ga verno služi već desetak godina, a izgleda kao da je upravo iz radnje izašao. Nikada nikoga nije pozvao na vožnju ili ga je povezao. Desilo se da je jednu koleginicu kojoj je iznenada pozlilo nosio pod silom moranja kod lekara. Naivno pitanje je moralo izaći iz njegovih usta:

-Da li ste...čisti?

Ženi neprijatno, najradije bi puzeći do lekara, još gore je onima oko nje, oćutali i posedali, jer nije bilo izbora.

Dešavalo se da auto parkira par ulica dalje kao ne bi došao u tako neprijatnu situaciju. Sve što se krije se zapaža jako dobro.

U danima raspoloženja, a to se često dešava, jer nema kako sam kaže, nikakvih problema, pusti svoj glas i zapeva:

-Znate onu...Što se bore misliiii moje....

-Ili ...Od izvora dva putića....

Društvo se razveseli i nasmeje njegovoj dečačkoj duši iako je prevalio pedeset petu.

Osvane tako blagi prolećni dan, okupan suncem, prosto da čoveku srce zaigra od lepote dela našeg Stvoritelja. Ponese vetar mirise banatskih polja, ponese dah tajanstvenosti banatske ravnice, a našeg druga ponese pesma na svojim krilima.

Onda zapeva, lepo, kako samo on ume, neku  melodiju svoje mladosti, poneko mu se pridruži,

poneko nasmeje na njegov račun, a njemu se duša prožme milinom i ispuni se saznanjem da je život lep.

-EEEEj, lep!