Sećanje! Kainovski greh!

Sećanje

  Vremena se menjaju, brišu se crte lica poznatih i voljenih koji su nas napustili. Nisu li već to duboke rane koje prerastaju u ožiljke? Nije li to nešto što nas prati kroz čitavo postojanje čovekovo? Ako je Kainov greh prvi greh posle Adamovog proganjanja iz raja, ne nosimo li ga svi? Kako se genetski kod prenosi, prenose se i praiskonski grehovi. Kainov ožiljak se vidi na svakoj ljudskoj duši. Ako se ne vidi golim okom, vidi se onoga dana kada čovek stane pred svoga Tvorca. Čak ni Isusovo stradanje nije moglo da spere ljagu sa ljudskog lica. Verujem da svaka kuća, kad kažem kuća mislim na porodicu, ima svoj greh ili ožiljak koji nosi sa sobom. Nekada članovi znaju za njega, a nekada se on samo okajava, bez znanja i sa velikom nemoći da se bilo šta izmeni.

Mnogo godina je proslo od kada nema moga oca, od vramena kada je posle mnogo patnje napustio ovaj svet. Vreme je proslo, secanja blede, blede i price koje je moj otac pričao o svome ocu, o mome dedi Nikoli - Niki. Nikada ga nisam upoznala, jer nisam bila rođena kada je umro, kako jeotac pričao od posledica ropskog rada u radnom logoru u Nemačkoj.

Sećam se kada mi je otac pričao priče o svome ocu. Beše to visok čovek, brzih misli. Krupan, snažan, krupnih šaka, ali sa izuzetnim smislom za tehniku, za napraviti što oko vidi. Oženio se Stanom, sitnom ženicom, spram njegove pojave. Izrodili su decu. Najstarijeg Savu, Mirjanu, Ivana (moga oca), Stevana, Veselina, Ružicu i Ljubicu. Nikada previše, često premalo. Živelo se, radovalo, išlo na pecanje. Nosile su se zakrpljene pantalone i pocepane cipele. Teške sudbine, ipak srećno detinjstvo. Ljudi su imali malo, ali se i to malo delilo. Odlazilo se na njive, radilo se. Nadali su se boljim vremenima. No na zapadu se spremalo zlo. Počeo je rat. Deda Nika je mobilisan i odlazi na front, da brani otadzbinu, odlazi kao vojnik kralja Petra Drugog. Od tada pa do 1946.o njemu se znalo samo da je u zarobljenistvu. Gde? Moja baba Stana nije mogla da izgovori mesto njegovog boravka. Znala je da je tamo lebdeo je između života i smrti. Otac je pričao da je majka isla u nadnicu, a oni deca, ostajali sami kod kuce, bez hrane dok ona ne dođe. Sta su mogli nego da krenu za njom. Kad je došlo vreme pauze za ručak ona bi sa njima podelila ono malo hleba što je imala. Dajući njima više nego sebi, a trebalo je raditi do kraja dana. Deca su bila više gladna nego sita, ipak su bili složni. Ratne godine su bile teške i sporo su odmicale.

Prošlo je mnogo vremena dok nisu čuli da je Nika živ. Olakšanje za sve njih. Bar je bio živ.Otac je pričao da je za njih to bila velika sreća, svetlost u beznađu u kom su se nalazili. Zamišljali su ga negde tamo ...kako će doći, sutra, sutra,sutra... i doneti im...

Kažu da nevolja nikada ne ide sama. Deca su mnogo vremena provodila sama. Jednom ratne 1944. deca su trčala za Savom. Pronašli su novu igračku, a kako su bili željni svega počeli su da se svadjaju oko toga čija je. Sava je najstariji. Njegova je. Igračka je bila okrugla sa malim prstenom. Sava je želeo da svoju majku obraduje, da joj pokloni nesto lepo, da je iznenadi. Želeo je da joj pokloni prsten koji će sam napraviti. Oterao je decu od sebe. Odneo je igračku na tavan. Začula se strašna eksplozija. Odletelo je pola krova. Baba Stana je uhapšena. Morala je na tavan da sakuplja telo Savino. Bili su toliko siromasni da je morala da pozajmi košulju u koju će sama sakoupiti svoga prvenca, svoga Savu. Čiji greh je morala da okajava? Kainov?

Ostalu decu su postrojili uz zid, izbezumljena Stana uz njih. Pretili su streljanjem, optuživali je da sakriva partizane, maltretirali je, tukli ih. Tukli su u nju, do iznemoglosti. Jedan mladić iz ulice kome se posle toliko vremena izgubilo ime u maglama sećanja, ali je ostao samo nadimak koga pamtim: Pasulja. Posvedočio je da je bomba slučajno pronadjena. Posle mnogo kuknjave dobrih komšija iz ulice okupator se smilovao i pusto ih. Dosta im je bilo njihove nesreće. Veliki teret na duši Staninoj. Nkada se vise ni na jedan tavan nije popela.

Uporedo sa tom pričom teče priča o ropstvu. Deda je bio u radnom logoru. Svako jutro su ih nosili na posao u obližnje selo na rad. Nisu dobijali gotovo ništa za jelo. Mnogo batina umesto hrane. Čak ih je gazdarica tukla i maltretirala. Tretirala ih je kao bezvredne stvorove. Za nju su oni to i bili. Bića bez osećanja, misli, bez identiteta. Nekako je preživeo rat. O onome što je tamo doživeo nikada nije pričao. Došao je kući slomljen, umoran, ne onakav kakav je otišao.Čovek bez volje i energije. Malo je pričao, često je sedeo sam zagledan negde u daljinu, a u krajičku oka se zadrzavala prozirna kap. O događajima u Nemačkoj se nije pričalo. Nije se znalo u kom mestu je bio. Sve je obavio tajanstveni veo nebitisanja. Kao da se nije dogodilo, kao da je trajalo kao jedan košmarni san. Otac je samo jednom rekao da ga je ljubav prema satovima spasla smrti. Gazdarici je popravio sat. Sat koji nisu mogli da poprave vrhunski Deutshmeisteri, sat koji je ona donela sa sobom u miraz. Sat koji je čamio u mraku šupe. Sat koji je Nika tajno sa velikom strašću prema mehanici popravio. Nije smeo da prizna svoje delo. Posle batinjanja izdali su ga ostali zatvorenici. Upravo to mu je spaslo život. Gazdarica mu je ponekad dozvoljavala da popije jaje, a ona se pravila da to ne vidi. Bilo je zabranjeno da zarobljenicima daju hranu. Time je sama plesala sa zlom, šetala je po ivici paklenih krugova.

Na Nikinoj duši tragovi patnje i ožiljci su bili duboki i neizbrisivi. Nikada se nije oporavio. Znao je da se osami u senci srtare šupe, dugo je sedeo sam ,samo se povremeno čulo lupkanje. Pritajeni tajanstveni rad njegove mašte. Onda je jednoga dana izašlo na videlo njegovo delo. Otac je pričao da je to bila čudna naprava, pomoću nje je mogao da čuje udaljene radio talase, kažu da je mogao da sluša radio Ameriku. Za zaostalu Kikindu to je bilo pravo čudo. Sećam se da je otac pričao da su slušalice bile od metalnih kutija paste za obuće. Čitava njegova pojava sa neobičnim mehanizmom je bila više smešna nego ozbiljna. Zbog toga je dobio nadimak Tesla. Nekad su ga tako zvali iz poštovnja, a nekada su zlobna deca podrugljivo uzvikivala nadimak.
 Čiji je greh on okajavao? Svoj? Nekog svog pretka? Kainov?

Ni moj otac nije bio poštedjen i on je okajavao nečije grehove. Čije? Ne znam.  Znam da nam je bio dobar. Pamtim mnoga dobra koja je učinio, ali je ipak bio kažnjen. Teško se razboleo i umro u četrdeset devetoj godini života. I njegova duša je nosila ožiljke ...

Možda svi mi okajavamo baš taj prastari greh. Dobro je da ne vidimo sve duše koje nas okružuju, koje u maglovitim noćima lebde oko nas i možda traže oprost.
 Možda mole, a možda se uvuku u nas same, pa se nadaju da ćemo baš mi okajati greh Kainov i zalečiti dubok ožiljak..