недеља, 22. фебруар 2015.

Moj otac!


    Talože se godine, polako dobijam one fine linije koje znače život. Često prebiram po najudaljenijum oblastima moga sećanja. Potpuno mi je jasno da će uspomene živeti dok ja živim, pa poželeh da ih podelim. Sećanja su mlada i sveža. Nekih se sećam samo iz priča, a neke su sastavni deo mojih misli.
   Sada imam više godina nego što je imao on kada je napustio ovaj svet. Nije imao ni punih pedeset kada ga je strašna bolest savladala.
   Dobro je da naše pamćenje živi nezavisno od nas. Dobro  je da je selektivno i da čuva samo lepe uspomene, a da one ostale nestaju pod težinom minulih dana.
Ruža na svili
  Nekad su bila srećnija vremena, a možda su i deca bila manje zahtevna. Kako je majka radila u jednoj kikindskoj fabrici mogli smo svake godine preko sindikata na more. Moj brat i ja smo se radovali tim letnjim danima, prepuštali smo se talasima i uživali smo u plavetnilu. Dešavalo se da idemo i samo sa majkom. Tada bi nas otac ispraćao do glavne železničke stanice u Beogradu i posle  petnaestak dana nas je sačekivao na istom mestu. Mi bismo izlazili onako umorni od celonoćnog truckanja u neudobnom kupeu voza i očima tražili oca. Uvek se pravio da nas ne vidi. Dočekivao nas je rečima da to nisu njegova deca već mali Crnci. Pri tom nas je grlio i privijao uz sebe. Sećao se svoga ratnog detinjstva i ljubavi koja mu je nedostajala dok je njegov otac bio u zarobljeništvu. Sećao se i svoga brata koji je nastradao od slučajno nađene ručne bombe.  Sećao se svoje majke koja je bila više tužna nego srećna. Samo bi duboko uzdahnuo,  zatvorio oči i odlutao na kratko nekuda u magle teškog vremena. Brzo bi se vraćao i još jače nas je privijao uz sebe.
  Dešavalo se da i on ide sa nama. Tada je porodica bila na okupu. Zato je neko morao da čuva kuću i hrani živinu. Tu su bile majčine i očeva sestra. Mlade, lepe i željne očevog malog motorbicikla. Otac je sa ponosom održavao svoj motor i veoma ga je čuvao. Pošto su one predstavljale opasnost za  ,,Mališu"  dobro ga je vezao lancima i katancima, da  ga se dotične persone ne bi dočepale. On se zadovoljno smeškao. One su se zadovoljno smeškale. Čim bismo seli u voz rekao bi:
  -Videćete da će ga voziti!
Kada smo ga upitali zašto ga je zaključao, ako to zna odgovarao bi:
   -Da im ne bude dosadno!
Nikada se na njih nije ljutio. Nikada nije pravio razliku izmedju svojih i majčinih sestara. Jednako ih je voleo. Isto tako su mu i one uzvraćale. Nikada nisu imali nikakvih nesporazuma. Jednostavno duboko poštovanje ih je povezivalo. Jednom prilikom kada je već bolestan krenuo u posetu mom bratu u kasarnu koja se nalazila u Mostaru išle su i mamine sestre sa njim. Molio ih je i nagovarao da produže zajedno na more, čak je želeo da snosi sve troškove. Šogori  su svoje žene pustili sa njim jer su imali puno poverenje. Međusobno su se poštovali kao braća.
    Bio je tih. Nije govorio mnogo, nikada pred nama nije opsovao niti je podigao ruku na nas. Trudio se da svima pomogne i nikome nije odbijao pomoć. Široko dobro lalinsko srce je pod svoje okrilje primalo sve dobronamernike.
    Detinjstvo nam nije prošlo u izobilju, ali se znalo kada dve najveće čokolade sa krupnim lešnicima i dva kolograma najkrupnijih jabuka sa pijace stignu u kuću bila je plata!
   Jedino nije voleo kratke pantalone i bermude. Jednostavno ih nije podnosio. Ni letnja vrućina nije mogla da ga natera da ih obuče.
Divlje ruže
   Uvek uspravnih leđa i bistrog pogleda odjednom je posiveo, naglo se uozbiljio i sve je više lutao nekuda u daljinu. Posle onoliko dobra koje je učinio nama kao svojoj porodici, do dobra koje je činio za druge, moj razum nije mogao da prihvati misao da moze nešto da krene loše. Čak i kada je krenuo na razna lečenja nisam razmišljala o tome. Nekako mi se nametala misao da se njegova bolest može izlečiti. Onda je jedne decembarske večeri zapeo za kućni prag. Došlo je do pucanja butne kosti. Bilo je nejasno zbog čega mu nije stavljen gips. Hitno je iz Kikinde prenesen u Novi Sad. Posle jednog naivnog telefonskog razgovora pozvana sam u Novi Sad, da bih dobila informacije o stanju bolesti. Primljena sam u lekarsku sobu. Lekar je bio veoma ljubazan. Obratio mi se ovim rečima:
   -Vesna,Vi ne znate šta je sa Vašim ocem. On ima jednu vrstu leukemije koja se zove Plasmocitom, neizlečiva je. Ivan će živeti od šest meseci do dve godine.
   Ne znam kako sam izašla iz ordinacije,  kako sam prikrila bol, ni kako sam sakrila istinu. Šok je bio ogroman.
Od  tog trenutka do dana njegove smrti proteklo je tačno šest meseci. To vreme sam provela ispunjavajući mu želje, skrivajući istinu i boreći se sa bolešću. Bili su to dani teški od tuge. Svakoga jutra sam telefonom zvala, posle podne odlazila  u posetu, a pre spavanja opet zvala. Odlazili smo i kod lekara i kod travara. Ništa nije pomagalo, čak ni lekovi koje je njegova sestra slala iz Nemačke.
  Bili smo srećni posle svake hemoterapije, kada se  makar prividno osećao bolje. Bilo je veoma teških dana, ali i onih lakših.
  Došla je i rana jesen. Uživao je na ranojesenjem suncu ispod šljiva koje su te godine prerodile, a koje je sam posadio. Uvek je umeo da se raduje malim velikim stvarima koje u stvari čine život lepim. Tog dana se osećao izuzetno dobro.
   Bol je bio svakodnevica i samo su jaki lekovi donosili kratkotrajni zaborav.
Došao je i taj treći oktobar. Znao je da će umreti, osećao je to čitavim svojim unutrašnjim bićem. Nekako su njemu dragi ljudi osetili trenutak kada je trebalo da dođu. Imao je čitav dan da se pozdravi sa svima koje je voleo. Opraštao se iako oni sa kojima se opraštao to nisu shvatali.
  -Radmila, tebe sam voleo kao sestru! -  bile su reči kojima se oprostio od mamine sestre.
Rano toga jutra je rekao da čeka svoju decu, pa da zauvek zatvori svoje oči. Samo ga je mučila misao kako će moći da nas napusti. Mama je poznala trenutak, valjda ju je životno iskustvo tome naučilo.
   Kad sam stigla sa posla suprug me je dočekao i pozvao me da odmah idemo tamo. Kako sam imala mnogo posla u kući, zamolila sam  da idemo kasnije. Odbivši krenuli smo odmah. Ni tada mi nije bilo jasno da je to kraj. Brat je stigao oko četiri sata. Otac ga je zamolio da postavi zidni sat, čak je onako obnevideo od bolova proverio veličinu klina.
Bol je bio strahotan. U kućnu posetu je došao stari poznati lekar koji nas je familijarno poznavao. Obratio mi se rečima:
  -Vesna već dugo nisam video onog ko će da umre, ali Ivan će do jutra umreti.
Ne znam kako sam se održala na nogama. Tresle su mi se i noge i duša. Saopštila sam bratu. Ćutke smo plakali bez suza. Tata je bio živ. Posle tog vremena i morfijuma nastupio je kratak period svesno nesvesne magle kroz koju su se nizali su se likovi i događaji. Odjednom se podigao, stao na svoje noge, iako je bio zarobljen u kolicima i zadnjom snagom je tražio da legne. Dotakla sm mu ramena ne bih li mu pomogla. U tom trenutku su njegov život ugasio.
 Dugo vremena posle toga sam razmišljala o svom sebičluku. O traženju leka, o  željii da nas ne napusti. O tome kako sam činila sve da mu produžim život iako je za njega to bilo mučenje. Od tada se ni jedan dan nije završio bez sećanja.
  Mi koji ostajemo smo svesni svoga gubitka i krajnjim očajem i zadnjim atomima snage  ne želimo da ostanemo bez nama dragih. Ogromne su  praznine koje nas plaše.
  Kako se priblizavamo ozbiljnijim godinama i kako je sve više onih koji su sa one strane, postajemo više religiozni, jer nam je sve više porebna uteha. Nije to loše. Zaista se možemo nadati da ćemo jednoga dana kada nas stigne ono neminovno,  ponovo stati licem u lice sa nama dragima. Do tada živimo uzdignuto da nas se oni ne stide.
  Za mog oca samo ruže. Ovoga puta na svili!
   

8 коментара:

  1. И треће, и четврто да је читање, сузе...

    ОдговориИзбриши
  2. Није лако. Време је прошло, остаје свежина сећања!
    Остаје недостајање! Сви смо у томе исти.
    Поздрави Веселинка!

    ОдговориИзбриши
  3. И ново читање, из књиге... сузе... И више од суза...
    Хвала, Весна...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovo nikada ne bih mogla pro;itati ni na jednoj promociji i ni pred kim.
      Nismo bez razloga imenjakinje!
      Pozdravi!

      Избриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!