петак, 18. август 2017.

Jedna zbori druga priču kvari


Da li grmi il se zemlja trese
Da li pada ili sneg zavija
Da li sija ili oblak skriva
Niti grmi nit se zemlja trese
Niti pada nit sneg zavija
Niti sija niti oblak skriva
Već se suša nad baru nadnela
Zvezda sjaji  kiše nigde nema
Zemlja žedna, voda nedostaje
Bara bila al je više nema
Samo blato okorelo vlada
Koja roda male žabe lovi
Uto čudo samo sebe pravi
Telo malo svoju dušu tvori
Odvoji se i polete samo
Dve se duše na putu sretoše
Jedna zbori druga priču kvari
Kreket ori glasa jasnog nema
Ne mogu se rečenice kasti
Da dve duše jednu pesmu kažu
Svaka  ori  glas joj pesmu zbori
Niti sluša niti mudro zbori
Šta ko reče tako priču veze
Kako veze samo sebe para
Obe viču sve se bara trese
Ne mogu se neba namoliti
Niti Sunca, niti  mesečine
Što bi rekle to bi i porekle
Kudi jedna druga se sakriva.
Treća gleda svom se čudu čudi
Gde se žabe u priči nadmeću
Duša piše trag joj se zameće
Što ne znala samo joj se reklo
U potaji nova  vodu muti
Što zamuti niko ne razmuti.
Sve se peni i narasta samo
Kuda ide samo Nebo znade.



петак, 11. август 2017.

Olujni glas

Vrme je odmicalo s neistrošenom snagom. Bilo je dana kada joj se činilo da prolazi brže nego inače i da joj svaki trenutak vremena koje joj je dato, polazi mnogo  brže nego što je darovano od majke Zemlje, Svemira ili Gospoda.
-  Krug do kruga. Neizmernog obima ljudskog trajanja. Pojedinačno trajanje je nešto sasvim drugo.
- Ja sam primer. Kome treba gravitacija? Da je nema... -lako je rukom prelazila preko svoga lica. Ruka joj se zadrzala na najdubljoj bori koju bi itekako htela da izbriše.
- Gde joj je koren? - pažljivo  se zagledala u blistavu površinu ogledala. Za čudo, sve je popuštalo, samo su je oči služile. Lako je prevalila desetine godina u vremenskoj mašini kupatilskog ogledala. Oduvek je znalo da čuva vreme i trajanje, da sakriva ljude i događaje, da isporučuje skriveno i  zaboravljeno. Znalo je i da vrati, bez obzira da li vraćeno donosi bol ili radost.
 Videla je dobro:
Laki ranojesenji dan, osunčan i obojen mirisom suvoga lišća. Blagi zapadni vetar je toplotu razigrano davao  požutelim granama sa. Ono se poigravalo i uvrtalo u pripremi za odlazak. Sve je odisalo suvoćom, blagim kratkim danom i neobičnim mirom.
Bila je mlada, s životom na dlanu, s mnoštvom misli i verom u beskonačnost. Nosila je život u sebi. Malo treperenje životne iskre joj je davalo snagu diva. Život je prihvatila obema rukama, držala ga je čvrsto, ne ispuštajući  i ne mareći za one oko sebe.
Čula je različite glasove.
Osećala je poglede.
Ležala je na kauču. Teške kapljice znoja su se slivale. Teklo je preko celog tela. Kap bi krenula s jednog mesta, a završavala se jačajući na sasvim drugom. Onda je počela kiša kapi. Igra u nadolazećoj bujuci , povezivala je reke dunavskog sliva. Gubila je snagu. Ustala je. S vrha glave, kroz gustu kosu se počela radjati krupna okruglica vode. Kada je izašla iz kose bila je potočić. Dodirnula je tlo kao reka. Reka se spojila sa morem.
- Da li ćeš roditi normalno dete?
Olujni glas je doneo novi bol. Prerastao je u oluju. Podigli su se uragani i orkani. Nestala je nošena snagom i kovitlacem vetrova. Gubila se u snoviđenju i mešanju likova i glasova. Sve se kretalo bez pravca i smera, uzburkavalo, premošćavalo je vreme i gubilo se u beskrajnim krugovima. Onda se sve smirilo. Nastao je potpuni mrak bez prisustva ljudi, tonova, bola ili radosti.
Nastala je potpuna praznina.
Trepnula je, bila je tu ispred svemogućeg-  Nastao je tvoj koren.

Slika na svili: Vrabac .


понедељак, 07. август 2017.

...ono rusvaj...

Leto se i punom zamahu šepurilo nad posustalom ravnicom. Kukuruzi su dahtali, šećerna repa je svoje uvele zelene krupne listove opustila do dna ispucale suve zemlje, a ljudi su se zavukli pod ugrejane krovove svojih kuća. Temperatura je rasla svakim satom prolazećeg dana. Kada je postalo neizdrživo, poleteo je nemir na krilima vetra. Sa sobom je doneo lagani pad temerature, taman toliki da čovek željno očekuje sledeći talas. Sa sve četiri strane sveta je počelo lagano gomilanje tamnih oblaka. Ljudi su gledali u nebo i okrenuli se nemim molitvama za vlagom. Tek bi po koja laka kap dodirnula tlo, ali bi još brže usahla ne dozvoljavajući radost.  Ipak vetar je značio osveženje.
Popodne je provela tik do ventilatora. Bila je srećna što ga je kupila. Duvao je i razduvavao,  bar prividno je čistio unutrašnjost prostorije od toplote. Pomagao joj je da izdrži gledanje turskih serija u kojima se radnja vrtela u krugu, a  bile su začinjene   velikom dozom teatralnosti. svi lepi, doterani, nikada na poslu, a para imaju...
 S prvom nemirnom igrom vetra ga je isključila, otvorila  prozore, pa  na sred dvorišta, baš na mestu gde se smenjivanje toplote i svežine najviše oseća je postavila mali metalni stočić. Donela je stolice i skuvala kafu. Lagani gutljaj mlake kafe ju je  osvežavao. Merila je štetu suše nežno milujući osušene izdanke nekadašnje bujne cvasti. Iz lagane tuge i lake obamrlosti prenuo ju je glas:
- Alo, komšinice, alo...
- O , ti si! Gde si? Kada si stigla?
- Stigla sam, pre neki dan... Uf, ova vrućina...
- Hajde uđi, baš sam kuvala kafu!
- Ne mogu, vrućina mi je...
- Onda hladan sok. Imam koka kolu...
- To može, na ovu vrućinu...
Dvorište je živnulo kroz laki razgovor.
- Kako je tamo? Ti si u Švajcarskoj?
- Lepo je, nema nigdi da vidiš ni papiri ni pikavci. Sve čisto, lepo.
- Radiš li?
- Više ne, imam penziju, zaradili smo muž i ja...možemo lepo da živimo, šta bi ovde, sirotinja... ovako, dobro nam, tamo mi i deca. Blizu. Jedan ko do Novi Sad, ćera ko do Zrenjanin. Tu smo svaki čas. Družimo se, imam i praunuci.
- Nisam znala da ti se unuk oženio.
- Jeste , jeste, pevali na svadbu..., ..., i... sve poznati pevači.
- Onda ste dobro zaradili.
-  Sad ću ti pričam kako. Radila sam po kućama, spremala, tamo ti to sve ide u staž, završim, pa radim još. Malo, po malo, nakupila sam da uštedim franci. Ja to sklonim, u jednu kutiju ispod krevet. Kupim i neko zlato, bilo jeftino...pa pod krevet. Neki dan, neću da sušim veš u mašinu, tamo imu i one što sušu, već ću da raširim ko kod nas na štrik, vidim neke ljude kako se u odelu i s tašnama šetu po komšiluk. Kažem mom Joci:  Joco, ovo nije kako valja, to neće biti dobro! Pa drugi dan opet. Kažem i sinu. Tako ja dan za dan. Onda sin kaže, uzmi pare, idemo u banku. Stavi pare tamo. Uzmem ja, odem u banku. Zlato ostane. Kad smo kući iz banke, ono rusvaj. Sve prevrnuto, sve razbacano!  Ju, da me srčko opali! Vrisnem ja, svi se okupu! Zvali i policiju... Al, ništa, ne može da se nađe ko je. Kažem sinu: pare su tvoje oženi tvoj sin! Mogo je lopov sve da odnese! Tako mi napravimo veliku svadbu s muziku! Još da ti kažem, zlato odneli. Nema.
-  Šta kažeš? Imala si dobar osećaj! Sreća ! A zlato, biće drugo. Sreća za pare tako nije propalo...
Razgovor se nizao, dok su se  oblaci  gomilali, a vetar  pojačavao. Prve krupne kapi su prenule komšinice iz razgovora. Iza nih je stajao dugi niz godina provedenih u istoj ulici. Dugo ih je delilo ih je nekoliko kuća, a sada tokom većeg dela godine  mnogo granica.

Ilustracija: svadbena torta. 

петак, 04. август 2017.

Dan kada su padale šljive

Traje niz dana poređanih pažljivo u  koralnu ogrlicu vremena. Krhku nežnu, a opet neraskidivo snažnu. Ljudi, događaji, reči, slike. Beskonačnost u konačnosti.  Nije li vreme jedini nepogrešivi prorok koji daje, uzima, pakuje, prepakuje i pamti? Mnogo skriva, otkriva, postaje živo i poigrava se sa nama.
 Kažu da čovek umire dva puta. Prvi put kada se rastane sa ovozemaljskim životom, a drugi  i konačni,  kada bude zaboravljen.
...
Jutro je u punom sjaju proleća donelo lepotu. Prelivalo se plavetnilo neba s plavetnilom prvih  ljubičica, da bi se opet spojilo negde u dubini plave duše. Radovao se lepoti, čistoti jutra i veselim jutarnjim senkama upletenim u prve mlade izdanke.
Ovoga jutra ga je preplavila radost. Sve je obećavalo dobar dan. Posle prve popijene jutarnje kafe krenuo je starim biciklom na pijacu. Imao je dobar osećaj. Srce mu je pevalo.
Dugo je prebirao po vitkim sadnicama glatke kore. Tražio je nešto što je doživeo. Tražio je šljive koje su u sebi imale slast mediteranskih bresaka. Onih koje je kupovao pored plavog beskraja od čoveka  licem okrenutim prema pučini. Voleo je vagu koja je ličila na veliku bakarnu lopatu. Drška joj je bila kratka, više je podsećala na majkinu lopatu kojom je vadila brašno iz drvene kutije, nego na tas vage.
- To je bio hleb, pa paorska peć...Velika cipovka, do neba se kolutao njemn miris! Prvoga dana samo za gledanje i divljenje. Oduvek volim miris svežeg hleba.
Vaga je merila  nepogrešivo, a dodatak je stizao u obiliku  najlepše i najvećebreskeve koja je virila iz pletene korpe. Jeo ih je polako s uživanjem. Tako da se svaki zalogaj zlatne unutrašnjosti lagano zadrži u ustima, pa tek onda da sklizne.  Mešali su se ukusi i mirisi da bi se zauvek ucrtali u njegovo sećanje. Imale su ukus julaskih šljiva.
 Tražio je baš takvu,  onu koja će roditi šljive krupne i okrugle, mesnate i pune slatke slasti začinjene mirisima davnina.  Pune slatkoga soka i bogate narandžastim mesom. Kada se skine plava spoljašnjost unutra je zlato.
- Da, to je to.  Nećete me prevariti? Dajte mi...ovako...jednu... tri, pa dva puta, Dajte mi šest komada.
Srce mu je pevalo. Ispred male kuće koja je mnogo puta pregrađivana i renovirana i koja je oduvek značila posao i rad, je brzo stigao nošen starim biciklom.
Smešila mu se.
Značila mu je porodični mir i utočište. Mnogo puta je menjao gredice na krovu, pa položaj prozora, pa...koliko toga... Šljive će joj biti ukras mnogih  boja koje se menjaju: plave i zelene, a s jeseni žute.
Iskopao je duboke rupe.  U svaku je stavio lopatu stajskog đubriva...
-  Dobar je Đoka, dao mi je...biće šljiva i za njega.
Onda jedan sloj zemlje crnice, pa ona lepotica i kraljica svih šljiva , pa opet  zemlja. Oko svakog vitkog stabla je napravio mali okrugli valovčić u koji se sipa voda.
- Zalivati se mora.
One su nesebično uzvraćale negu i ljubav. Prve godine su osnažile svoj koren, druge su stasale vitkim granama, treće su počele s donošenjem plodova. Nigde lepših nije bilo.
Ljutio se na decu, ne što beru slatke i jedu, već što ih beru onako zelene pa se njima gađaju. Duša ga je bolela kada bi se u rano jutro odmah posle prvog svečanog početka dana vraćao kući iz noćne smene, a tragovi otkinutih plačućih zelenih miljenica su mu odavale rad noćnih hordi.
Od zelenog do plavog je trebao trenutak u nizu beskaraja. Zrele su mamile još više.
 Iz lakog sna ga je trglo rzanje konja i dobovanje neobičnog zvuka.
- Kakav je to zvuk?
Lagano je pomerio zavesu. Ispred kuće, tačno naspram prozora, suncem oprljenog lica, žena se s kolske prikolice zakačila za otežalu granu šljive. Šarena cicana haljina je bila zastava koju su pokretale dve preplanule ruke, a njih  dva upregnuta konja. Šljive se nisu otimale.  Padale su podstaknute trešenjem. Spuštanje zavese su pratili konji. Puckanje biča ih je pokrenulo, Nastavili su svoj put brzim galopom.
- Dođi da obereš šljive. Sve će odneti, neće ostati za pekmez. Dođi, pravi gomboce, radi šta ćeš raditi, samo dođi. 
Klupa ispred kuće bi služila za lagani odmor  u osunčanim toplim danima. Šala, smeh, koštice šljiva i skupljanje prezrelih za rakiju. Noću su pružale zaštitu parovima. Onako raskriljene i pod velom prikrivene mesečine, dugo su šaputale i mešale su se skrivene kose.
Leto bi brzo prošlo i opet došlo. One su rasle. Grane su odebljale, težile su da dosegnu nebeske visine i da dotaknu okorele ljudske duše.
- Idemo da tresemo šljive. Vreme je.  Izguraj me napolje. Ponesite šerpe i vangle. Može i ona pletena korpa! Parkiraj me ovde. Počni!
Kao nikada do tada na granama je bilo roda. Bezbroj u nizu. Načičkane kao cvetovi beskrajnog vojvođanskog  plavog čička. Plave. Krupne. Sjajne. Oprane letnjom kišom i okupane sjajnom mesečinom. Bezbroj u beskrajnom.
Snažne ruke su zatresle prvo drvo. Dobovanje plavog po asfaltu i rukama koje tresu. Kiša je počela. Tum,tum, tum...pa brže i brže.
Mali dečak svetlih očiju se držao dedinih kolica.  Naglo je poskočio. Pustio je ruku. Zagrlenio se smehom. Smeh je poplaveo, pretvorio se u bezbroj padajućih krupnih okruglica. Tum, tum tum, tum, tum...
Što su ruke više tresle, glasić se jače bojio smehom. Kolica su počela da se smeju. Smejala se kuća i ulica.
 Dotrčala je krupna komšinica poterana radoznalošću. Smejalo se nebo, Zemlja se tresla. Bezbroj u beskraju.
Padala je kiša od šljiva.
Nedolazeća bujajuća radost se širila. Doticala je sve i svakoga. Slučajni prolaznici su zastajali poneseni dečjim smehom. Sami su se pretvarali u smeh. Smejalo se veliko i malo. Smejalo se staro i mlado. Smeh se vijorio kao pobednička zastava na visokom jarbolu. Pobedio je život.
...
Dolaze proleća.
Donose nebrojeni beli cvet.
Dolaze leta.
Dolaze zrele šljive.
Nikada više  nije osvanuo takav dan.
Nikakva sila ljudska
Ne može namoliti Nebesa
Da ponove
Dan kada su padale šljive.

четвртак, 27. јул 2017.

Pripovedanje o Kolebi



Zima se povlačila ostavljajući magličaste tragove. Polako se bistrilo. Zatim je usledio prasak obnavljanja životnih radosti.
Posle prvih kiša došlo je otrežnjenje. U ljude se polako uvukla misao o poslu koji je čekao da bude obavljen. S prvim pevom letećih pridošlica i toplotom koja zove, počeo je posao čišćenja.
Podovi, zavese,dvorišta,  lagano pospremanje i skidanje paučine oko kuće i u kući.  Tuga u malom paukovom telu-  radost i osmeh zadovoljstva za domaćicu.
Blista staklo prozora. Blista oko. Blista duša očišćena vaskršnjim postom. Blista komšinica i drugarica.
 Ipak senke su se svuda uvukle. One  oduvek u svojim dubinama  skrivaju tugu.
Koleba je prostor od nekih dvestotinak kvadratnih metara. Neupućenog zbunjuje naziv. Ne koliba, vikendica, kućerak, kolibica, udžerica, potkrivnjača ili bilo šta, već  zvučno i mistično: Koleba. 
Dvorac iz najsmelijih snova, bez vrata, prozora, poda i krova, a opet sa svim delovima koje kuća treba da ima. Sklopljenih tako da ih samo čudo Postanja drži u celini. Najrazličitiji materijali prikupljeni sa raznih otpada, koji su malo ličili na nešto od čega se moglo graditi, su bili tu. Pravi mali raj za rasterivanje žena i ostalih nepozvanih gostiju. Isključivo četvoromuška teritorija.
Četiri drugara, četiri brata po urođenoj osobini besposličenja i dokonosti u pred penzionerskim i penzionerskim danima, su otkupila parče zemlje. Na čuveno,,dođem ti, dođeš mi" , razdelili su kupljeno.
Želja im je bila da malo rade, malo se druže, nikako da lenčare, iako se to pokazalo jedinim ispravnim razmišljanjem.
Ustvari, želeli su da imaju mirnu luku za skloniti se od svakodnevice: Sima, Milan, Vujko i Veljko.
Sima, večiti buntovnik, protivnik svih životnih stega, slobodoljubivi borac za sva ljudska i nadljudska prava. Učitelj sa malo učiteljovanja. Sloboda mu je značila suviše, da bi nekoga ko se nalazi na početku života kanalisao i uskraćivao mu slobodu. Odgovoran samo sebi, nosilac gena višestruko posutih  bosanskim i crnogorskim začinima.
Milan, jagnje u vučjoj koži. Željezničar po svojoj duši. Većiti putnik jednoga mesta. Voleo je vozove. Njihova snaga i moć su ga opijale. Provodio bi dane uz prugu ispraćajući i dočekujući vozove raznih smerova, čije je čvorište bio sever Panonske nizije. Strašan samo po svojoj krupnoj nezgrapnoj spoljašnosti. Puter po vrelom suncu u unutrašnjosti punačkog tela. Okruglog lica i krupnih krofnastih šaka. Pored poroka male čašice imao je porok izjedanja domaće hrane. Za vreme zimskih dana bio je strah za svinjokolje. U trenucima domaćinove nepažnje, u fazi pomračene svesti za finom tankom kožurom prljenoj na slami, mogao je svu da je ostruže  pojede , doduše dobro začinjenu solju. Samo bi mu se oči pokajnički iskolačile, a stomak iskočio zatežući košulju davno izgubljenih sivih pruga.
Vujko, nalickan, visok, gospodstvenog držanja preko seoske davno izgubljene duše. Stroge, dominantne žene koja je imala maniju da ga kontoliše, naročito ako je svojim nepogrešivim instinktom nanjušila druženje oko Kolebe. Pravi Kicoš. Uvek čist i uredan, uvijen nevidljivim okovima koje je vrlo lako odbacivao i pretvarao se u nekog svog Mister Hajda, ne čineči loše drugima već samom sebi.
Veljko, gospodin po svojoj spoljašnjosti i unutrašnjosti. Najmanje je ličio na onu trojicu, ali su ga svojim neobičnim sudbinama toliko privlačili, kao najjači prirodni magnet, da im se nikako nije mogao odupreti. Kao  najozbiljniji među njima, knjigovođa kome su menice i papiri ubijali volju za životom, pa mu je ovakvo druženje legalo kao melem na nezaraslu ranu.  Ponekad mu se činilo da je on  tanka linija koja ih povezuje sa realnošću i sudbinom smrtnika. Nekada je zadnji prikaz svesti, pre samoga potonuća u mrak opijenosti pod nepogrešivom težinonom alkohola, bio on.  Kada bi ostala trojica popadala pod težinom sveže ispečene brlje, on bi ih zaštitnički pokrivao, čime god je našao u Kolebi: sarim ćebadima izbušenim od strane mnogobrojnih moljaca, sakoima nagriženih vremenom, davno izbačenim krparama... Kako god, on je bio poslednji glas razuma. Ravnoteža između jave i snoviđenja. Obično bi proverio da li je sve u redu pre nego što se uputi svojoj kući. Nije podnosio alkohol. Nije pio, ali je voleo njih koji su to mogli. Nikada nije spavao u Kolebi.
Rakija i to kakva. Voće se za bezbojnu tečnost sakupljalo od ranog proleća do trenutka kada bi bure bilo napunjeno. Sadržaj bureta je varirao i kretao se od pobuđalog pekmeza do pokvarenih šljiva iz zamrzivača ili do prokislog kompota od preklane. Ništa se nije bacalo. Dobro su došle ljuske oljuštenih jabuka ili okasnelih pomorandži.
Pod krovom Kolebe, sve je dobijalo smisao, čak i ono što nikakve veze sa smislom nije imalo. Ono što im je svakako bilo zajedničko jeste to što ništa nisu bacali. Sve je imalo vrednost.  Marljivo su kao najvredniji mravi u svoju zajednicu dovlačili izbačene stvari iz svojih kuća. Sve je na  poletnim krilima  dospevalo u Kolebu. Krpe i krpice, razbijene čaše i probušeni lonci, kaučevi bez madraca i madraci bez krveta, kamenje i kamenčići, probušene lopte i polomljena držalja, lopate bez drške i odbačene varjače. Polupani crepovi i okrnjene cigle. Sve savesno dovezeno na biciklima i uredno bačeno u okoliš Kolebe. Od igle do lokomotive, sve se moglo naći u tražionici.
- Simo jesil doneo burek?
- Doneo sam, pravi je!  Mastan! Sas sirom!
- Vujko jesil ti kupio pivo?
- Kako da nisam!
- Milane jel tu balon rakije?
- Tu je, još samo da Veljko stigne, da donese kobasice i sve je tu. Kuvaćemo i paprikaš. sa papcima!
 Onda se nizao red rakije, red paprike,red rakije, red zaprške , red rakije, malo piva, pa paprikaš, opet rakija...
Koleba im je uzvraćala zahvalnošću. Uvek je bila tu, otvorenih vrata,Spremno ih je primala pod svoje okrilje darujući ih neviđenim počastima. Volela je njihovu pesmu i popijenu rakiju. Volela je pse koji su se skupljali oko neopranog kazančeta u kome se kuvao paprikaš.
Kolebu su napuštali polako, jedan po jedan, poslednji Sima se nikada nije pomirio s nestajanjem svojih pobratima... Onda je došao red i na njega. Koleba je opustela. Samo je vetar ispredao svoje priče. Radoznalost ga je terala da zaviri ispod svake gomile. Čistio je. Nadaleko je širio svoje priče.
Bogatstvo kolebe je privuko posetioce. Odneli su ono što je imalo neku upotrebnu vrednost. Trošna građa je popustila. Ako je nekada konkurisala Krivom tornju, sada je odnela potpunu pobedu. Sravnila se sa zemljom. Otišla je tiho jedne noći kroz suze  tražeči svoje ratnike.
...
 Došlo je neko drugo proleće. Mesec je nemo posmatrao ravnicu. Dan je lagano ustupao mesto prvom sumraku ostavljajući mu prostor za rast.  On se  ponosno penjao  na večernje nebo. Lagano,  da ostavi prostora za  četiri druga koji se  na njegovoj površini raspravljaju i raspredaju priče o najkvalitetnijoj rakiji, masnom bureku ili krupnom pasulju, koji se kratko kuva. Ostavio im je vreme da vide prolećno spremanje.
 Vatra je svojim plamenom grabila suve grančice izlomljenog drveta stare šlive gutajući kvrge njenih  godina. U plamenu su nestajali ostaci kreveta i drvenih gredica. Dim se uvijao u tanku izmaglicu u kojoj je dobar posmatrač mogao videti četiri nerazdvojna lika.
Negde u daljini se lagano skupljao gnev četiri panonska ratika. Tutnjava je počela svoje gospodarenje, a njih četvorica su se zadovoljno smejala gledajući  žurbu i strah u očima smrtnika.


понедељак, 24. јул 2017.

Na trenutak

Visoki zid je delio dva dvorišta.
Jedno malo, drugo veliko  sa ogromnom baštom koja je privlačila poglede svojim bogatstvom.
 Krupni crveni paradajz,  se šepurio sa mesnate zelene sabljike, tikvice su se svojom belinom smešile Suncu, a poneki zaspali krompir je poslednje cvetove slao u nebo.
Sva bašta je odavala sklad. Boje, mirisi, cvetovi i plodovi u svom savršenstvu i na velikom ručno rađenom drvenom poslužavniku, podareni od strane samog Gospoda smrtnicima.
Savršenstvo je od mnogih pogleda štitio zid.
Tih.
Uvek na svom mestu.
Pouzdan.
Davno je podignut, još u vreme puštenih pasa i njihovih noćnih razgovora, u vreme slobodnog čeprkanja kokošaka braonkastog perja i šepurenja petlova sjajnih šarenih repova.
Čine ga slab cigleni fundament, blato i zemljane  cigle. Malo se nakrivio, ali odoleva. Video je i doživeo mnogo.
- Volim kada me meke mačje šape golicaju lakim dodirom. Ožive me i podstaknu da pažljivije oslušnem i duboko udahnem. Volim onu crnku koja se ne razlikuje od najcrnje tamne noći bez mesečevog  sjaja.
Dodje tako noć. Ona stane. Nekoliko puta me zagolica mekotom svojih šapa. Podmladi me sjajem crne dlake. Ne ostavlja tragove na istrošenoj suncem nagriženi gornji sloj crepa. Čini tapkanje u nadi da će me omekšati. Onda izvije  svoj vitki vrat u pravcu nebeskih noćnih visina, dotakne vrhom nosa i Mesec i hladni zvezdin sjaj, pa počne mačju daleku praiskonsku pesmu dozivanja.
Ćutim i gutam suzu. Zemljana duša i malterisano srce se spajaju.
Odolevam godinama.
Odolevam probuđenim ljudskim dušama.
Odolevam Suncu i vetrovima.
Živim.
Čuh pre neki dan govor duše.
- Ne podnosim ovu vrućinu!
- Ne podnosiš? Aha, ne smeta tebi vrućina!
- Dani vreli, noći vrele...ne spavam, sklopim oči,  a beli kolutovi koncentrične vrućine lete oko mene. Hiljadu ruku me dodiruje nedodirom, otimam se i bunim. Glasam se bez glasa. Sklanjam se u tamne lagume iz kojih nema izlaza.
- Gledam te svojom zemljanom dušom.
- Nemaš ti dušu. Ti nisi živ. Ti si tek zid od nabijene zemlje sa po kojom uzidanom terakot ciglom i ostatkom nekog nekada finog crepa.
- Varaš se. Moja duša je duša svih zidova. U meni je deo  zida nad zidovima. Ja spajam i razdvajam. Činim da ljudi skrivaju u odaju svoje tajne.  Ovo što vidiš je samo telo.
- Da si sa dušom razumeo bi me.
- Ne znaš da ćutanjem razumem.  Video sam te onoga dana kada si kao mlada devojka došla u ovu kuću. Čula se muzika. Nisi bila srećna,
- Da, nisam...
- Video sam te onoga dana kada si mali zavežljaj donela u kuću. Čula se muzika. Nisi bila srećna.
- Nisam bila srećna.
Vidim te i danas. Čuje se muzika. Nisi srećna.
- Nisam. To je moja kob.  Rođena sam za tugu. Radujem se ja, ali moja radosst nekako nije radost.
Nemam reči u radosti. Nemam svetlosti. Moja je tišina. Moj je zatvoreni krug samoće. Nikada prihvaćena i uzdignuta, nikada smela i osmehnuta, nikada glasna.
To sam ja.
- Mogla bi drugačije. Nije tvoj krst najteži...
- Nije i jeste, jer je moj...
Zašto s tobom pričam, ti nemaš dušu, ti si samo zid...
Podigla je motiku Pognula je glavu i mrtvim uglom oka pogledala unazad. . S nje je skliznuo poslednji ogumak vlažne zemlje.
Čvrsto ju je stegnula. Motika je načinila let nošen lastinim krilom. Začuo se svrkut i jecaj.  Stisnutih usana i zadržavanim dahom,  udaljavala se. Nije mogla da se odupre misli  da je neko posmatra.
Laganim teškim hodom se udaljavala od zida. Mučnim beživotnim korakom se uputila na drugi kraj bašte.
Na sebi je imala šarene letnje pantalone. Majica se nije videla od starog crnog džempera sa oparanim ranflama na rukavima koji su pobedonosno kliktali ritmom  njenih koraka.
 Na mogama je imala gumene opanke. Stare,  sa rupom koja je propuštala prašinu i meko blato do njenih stopala.
Na oštru prosedu kosu,  je zakačila ćerkinu šnalu da joj ne smeta dok u trežnjenju motike  zvučno udara pokoji zalutali kamenčić.
Pognutog vrata i blago spuštene glave,  je mrtvim delom oka,  pogledala unazad.
Pogled  je leteo, prema njemu.
Stajao je ponosan i zemljan. Od zemlje načinjen i s obećanjem da će zemlji biti vraćen.
- Imaš sve, samo ne dušu -  rekla je više sebi nego njemu.
Ugasle oči su odavale tugu.  Duboke bore su odavale godine kojih nije bilo.
Vazduh se u letnjoj sparini uskomešao. Pokušao je da je zagrli bez ruku. Lagano se poigrao odećom i kosom. Lako je podigao otkinuti zeleni list i usahli cvet bundeve.  Dodirnuo je cvetove male bašte, podigao je mirise i prosuo ih ispred njenih nogu. Uradio  je sve zbog jednog neprocenljivog osmeha.
Na trnutak je prestalo da gori nebo.
Na trenutak je prestala da gori zemlja.
Na trenutak se izbrisala sva patnja ljudi pod kapom nebeskom.
Na trenutak.

-Slika na svili- Budjenje

четвртак, 20. јул 2017.

Radosti su mnoge : Božuri cvetaju, majko moja Veselinka Stojković

 Životni vetrovi nikada ne staju. Znaju da se primire i skriju svoj tok. Varaju nas. Uljuljaju nas na trenutak u saznanju da smo svemoćni, snažni i nedodirljivi. Daju nam snagu uma i paučinu razuma. Zalude nas. Izgubimo stazu i utabane puteve. Onda se opet osnaže, pronađu skrivene staze pokrenu nas ...
 

- Pošta! Pošta!
- Da, odmah...  Na spratu sam. Jurim niz stepenište. Nešto šijem, tek onako radi zabave i da popunim duge tople letnje dane. Toplota se zavukla i u najskrivenije kutke gde nikada nije bila. Caruje. Sitan štep pomaže da se ne misli na spoljašnju temeraturu, dovoljna je ona unutrašnja.
Brza sam. Ne želim da poštar čeka.
Crven u licu, na malom motoru s korpom ispred kormana. Nekada su vozili biciklove...
- Pošiljka za Vas! Jeste li Vi...
- Da ja sam.
 Duša počinje lagani pev, a srce brže kuca. Žuti paket. Uredno i čitko odtampano ime i prezime...
Znam šta je i od koga je.
Ipak okrećem paket. Na poleđini stoji : Veselinka Stojković... Moja Vesela. Ime moje. (Lako prisvajam).
Zahvaljujem poštaru. Reči i ne dopiru do njega, brujanje motora ga odnosi dalje. Ulazim u hladovinu kuće. Pod prstima osećam puckave mehuriće vazduha spakovane u specijalni najlon.  Unutrašnjost čvrsta. Osećam korice. Radost me preliva.




- Vesela, dve!
Čitam posvetu jedne, u drugoj je papirić.
Duboko sam dirnuta.
Stihovi, prepevi, komentari. Imena poznata, priznata i nepoznata. Život i dogadjaji darovani čitaocu.
Božuri cvetaju,  majko moja , ponavljam po ko zna koji put.
Obraćam se svojoj majci, jedinoj, onoj koja mi je nesebično podarila život i koja sada neke druge snove sniva u nekim dalekim tajnovitim predelima.
Obraćam se Veselinkinoj majci, obraćam se svim majkama, sve su svetu darivale božure.
Obraćam se i Njoj ,Prvoj, Jedinoj, Bezgrešnoj.
Gledam ikonicu. Majka i najlepši božur darovan čovečanstvu.
Grešni smo. Nedostojne tolike ljubavi. Odbacijemo i zaboravljamo prave životne vrednosti. Srećaza čoveka da postoji  Veselinka.  Osetila je. Zna. Pronašla je način da nam predstavi cvetanje  mnogih božura kroz svoju knjigu.
Margarete na nekoliko jezika, prepevane... Lepota! 


Otvaram računar, ispisujem mejl adresu, šaljem:

Поздрав Веселинка, велики, топао, обојен осећањима која одаје Твоја књига. Радост је велика узети је у руке, листати, читати. Од како је поштар испоручио не испуштам је.
Живот у једном. Симболика од наслова па надаље. Много имена, на моју радост и моје.
Посвећено Њој.
Много посла, труда, уложеног напора да овако сједињена угледа светлост. Много божура у низу, много мириса и лепоте. Много речи претворених у стихове.
Ишчитаваћу полако.
Хвала и за примерак за библиотеку. (Тренутно читам Рај - Лисе Марклунд, крими роман, иначе их волим. Агату обожавам( ето нешто ново о мени)). Однећу када буде следећа посета.
Хвала за посвету.
Хвала за иконицу.
Хвала за много лепих речи и подршке.
С поштовањем , љубављу и надом у лични сусрет, до тада навек имала овако добрих издања, радости и здравља.

Moja zahvalnost Veselinki:


Ko si Ti?
Ti, što unosiš nemir svojom stihovima?
Ko si Ti?
Što običnu reč u lepotu pretvaraš?
Ko si Ti?
Što suzu umeš pustiti?
Ko si Ti?
Što svetlost oko sebe širiš?
Ko si Ti?
Što dišeš?
Što uzdišeš?
Ko si Ti?
Što lepotu duše imaš?
Ko si Ti?
Što znaš  lepotu prepoznati?
Ko si Ti?

Za Tebe draga prijateljice!
Za Tvolju ljubav prema životu.
Za Tvoje Sunce!
Za Tvoje divno unutrašnje
Duboko skriveno
Ranjivo i neponovljivo
Biće!

 Ne odolevam, moram navesti par autorkinih rečenica iz obraćanja čitaocima:

,,Живот не мирује. Дакле биће још књига...
Само, када птице касно полете, лет им је кратак. Једно што је ЛЕТ, какав, такав.  Што и тај лет има небо над собом."

Hvala Veselinka.